Značaj razvoja ključnih kompetencija kod učenika

By branka.miranovic
In Budućnost obrazovanja
Jul 29th, 2013
0 Comments
2933 Views

Kada se suočimo sa podatkom da poslodavac u Srbiji srednjoškolca koji je tek završio školovanje i nema radnog iskustva u proseku obučava još 18 meseci, kako bi bio sposoban za uspešno obavljanje posla, moramo se zapitati da li takvo obrazovanje ispunjava svoju svrhu.
Iz navedenog zapažamo da je suštinski problem taj što se kod nas, još uvek, u obrazovnom sistemu, insistira uglavnom na pasivnom usvajanju teorijskih znanja, a ne na njihovoj praktičnoj primeni. Međutim, ovakav pristup je nužno prevaziđen, pre svega usled brzih naučno-tehničkih promena.

Evropskim referentnim okvirom je usled toga izdvojeno 8 ključnih kompetencija: komunikacija na maternjem jeziku, komunikacija na stranom jeziku, matematička kompetencija i osnovne kompetencije u nauci i tehnologiji, informatičke kompetencije, učenje kako se uči, socijalne i građanske kompetencije, preduzetništvo i smisao za inicijativu, kao i kulturna osvešćenost i ekspresija.

Pristup koji usmerava na kompetencije ukazuje na stavljanje akcenta na praktičnu primenljivost naučenog i zavisnost upotrebe znanja od konkretne situacije. Dakle, na znanje se ne gleda kao na nešto što postoji odvojeno od konteksta njegove upotrebe, takođe kompetencije ne obuhvataju samo znanje, već i veštine i stavove koji su dakle uslovljeni zahtevima konteksta u kome se data kompetencija iskazuje. Dalje, treba imati u vidu da ni same kompetencije nisu izolovane, već se mogu preklapati ili biti međusobno usko povezane. Ako pogledamo na primeru prethodno pomenutih ključnih kompetencija, možemo uočiti da osnovu za uspešno učenje čini poznavanje maternjeg i stranog jezika, matematička i informatička kompetencija, a učenje kako se uči, pak prožima sve aktivnosti.

Isticanje značaja učenja kako se uči je uslovljeno velikim promenama koje je donelo društvo znanja u kome nije ključno raspolagati određenim brojem informacija koje je potrebno steći u toku školovanja, već biti osposobljen za uspešno nalaženje novih, njihovu analizu i stavljanje u odgovarajući kontekst. Akcenat je na kritičkom mišljenju, analitičnosti, preduzimljivosti, kreativnosti i rešavanju problema. Shodno tome da učenje postaje proces koji traje ceo život, uspešnost u njemu ima presudni uticaj na uspeh pojedinca, zato ovo i postaje jedna od ključnih kompetencija i osnovni zadatak koji obrazovanje treba da ispuni. Situaciju možemo sagledati i preko sledećeg primera. Učenik koji zna kako da uči, ali nema dovoljno znanja iz određene oblasti za kojom se iznenada pojavila potreba, može uz dodatne napore uspešno savladati ovaj izazov, steći potrebne veštine i ostvariti zavidan uspeh u brzom roku. Sa druge strane, učenik koji u toku školovanja nije stekao veštinu efikasnog učenja, već samo poseduje veliki fond znanja koje teško povezuje i stavlja u novi kontekst, osuđen je na neuspeh u ovakvoj situaciji. On ne uspeva brzo da se prilagodi, a ogroman broj informacija koje poseduje, ali ne ume da poveže, počinje samo da blokira njegov dalji napredak.

Primećujemo da kao ključne veštine počinju dakle da se ističu spremnost na akciju, kreativnost, preuzimanje odgovornosti i rizika. Ovo je upravo ono što se podrazumeva pod preduzetništvom kao kompetencijom, na koju je takođe potrebno skrenuti posebnu pažnju.

Međutim, preduzetništvo kod nas još uvek nije prepoznato kao ključna kompetencija. Analizom se može utvrditi da razvoj ove kompetencije biva više podržan kroz neformalno obrazovanje. Do ovoga dolazi zbog toga što u formalnom sistemu ova kompetencija ne biva dovoljno razvijena, a upravo to biva prvi zahtev koji se postavlja pred mlade stručnjake koji stupaju u svet rada, bez ključne kompetencije koja im je potrebna da se u njemu uspešno snađu. Ovaj jaz između obrazovanja i sveta rada, postaje sa brzim naučno-tehničkim promenama sve uočljiviji i sve veći problem, kako za poslodavce koji bivaju izloženi dodatnim troškovima za edukaciju novih kadrova, tako i za mlade ljude koji bivaju izloženi velikom stresu pri susretu sa zahtevima na početku svoje radne karijere, što dodatno kod njih proizvodi osećaj nesigurnosti i sprečava da upravo ispolje prethodno pomenute ključne veštine, kao što su spremnost na akciju, preuzimanje rizika i samostalno rešavanje problema. Ovo jasno ukazuje na ozbiljnost problema i hitnu potrebu za promenama u obrazovanju, koje treba da dovedu do usmerenosti na razvoj ključnih kompetencija kod učenika i napuštanja koncepta koji je okrenut sticanju pretežno teorijskih znanja, bez veštine njihove praktične primene.

Leave a Reply