Mediokritet nije prosečnost

Najviše problema u životu nisam imao sa ljudima koji nisu dovoljno znali. Imao sam ih sa ljudima koji nisu dovoljno znali, ali su bili potpuno zadovoljni sobom. To je velika razlika.

Neznanje nije problem samo po sebi. Čovek može da nauči. Nedostatak iskustva takođe nije problem. Iskustvo dolazi vremenom. Ni prosečne sposobnosti nisu problem. Većina ljudi je, uostalom, u većini stvari prosečna.

Problem počinje onda kada čovek prestane da oseća potrebu da bude bolji, ali ne prestane da očekuje da ga drugi smatraju boljim nego što jeste.

Tu, po mom iskustvu, počinje mediokritet.

Godinama sam radio sa ljudima, zapošljavao ih, davao im odgovornost, unapređivao ih, podržavao njihove ideje i često im pružao priliku pre nego što su bili potpuno spremni za nju. Uvek sam verovao da čovek može da poraste ako mu daš dovoljno prostora da raste.

I danas verujem u to. Ali više ne verujem da svi to žele. To je lekcija koju sam prilično dugo učio.

Nije problem kada čovek ne zna

Neki od najboljih ljudi sa kojima sam radio nisu bili oni koji su na početku najviše znali. Bili su to oni koji su najbrže učili. Nisu se plašili da kažu: „Ne znam.“ Postavljali su pitanja. Priznavali greške. Tražili pomoć.

Kada biste im ukazali na problem, nisu trošili vreme da dokažu da nisu krivi. Zanimalo ih je kako da problem reše.

Takvi ljudi često naprave veliki napredak za relativno kratko vreme.

Sa druge strane, upoznao sam i ljude sa odličnim obrazovanjem, dobrim početnim sposobnostima i velikim potencijalom koji su godinama ostajali gotovo na istom mestu.

Njihov problem nije bio to što nisu mogli više. Problem je bio što nisu imali dovoljno razloga da od sebe traže više.

Dugo sam verovao da se taj odnos može promeniti ako čoveku date dovoljno prilika.

Dajte mu veći projekat.

Dajte mu više samostalnosti.

Dajte mu veću funkciju.

Dajte mu više novca.

Dajte mu još jednu šansu.

Možda će odgovornost probuditi odgovornost.

Ponekad hoće.

Ali ponekad čovek iz nove funkcije uzme samo privilegije koje ona donosi, a odgovornost ostavi negde usput. I tu se mediokritet najlakše vidi.

Ne kada stvari idu dobro, već kada krenu loše.

Tada jedan čovek kaže: „Pogrešio sam. Hajde da vidimo kako ovo popravljamo.“ Drugi kaže: „Da, ali…“ A posle tog „ali“ obično dolazi dvadeset minuta razloga zbog kojih se zapravo ništa od onoga što se dogodilo ne može ozbiljno povezati sa njim.

Nije imao dovoljno vremena.

Nije dobio sve informacije.

Neko drugi nije završio svoj deo.

Tržište je bilo loše.

Budžet je bio mali.

Ljudi nisu bili dovoljno dobri.

Naravno, nekada je sve to tačno.

Ali ako je svaki neuspeh posledica okolnosti, a svaki uspeh dokaz lične sposobnosti, onda više ne govorimo samo o okolnostima. Govorimo o karakteru.

Kada prosečnost počne da se brani

Mediokritet po mom mišljenju nije čovek koji postiže prosečne rezultate.

Mediokritet je čovek koji od tih rezultata napravi svoj plafon, a zatim počne taj plafon da brani.

Tu se dešava nešto zanimljivo.

Čovek više ne pita: „Kako mogu bolje?“ Počinje da pita: „Zašto bih morao bolje?“

To na prvi pogled deluje kao mala promena, ali uopšte nije.

To je potpuno drugačiji odnos prema životu i poslu.

Prvo pitanje vodi učenju. Drugo vodi opravdanju.

Prvo vas tera da posmatrate ljude koji su bolji od vas i da pokušate da razumete šta od njih možete da naučite.
Drugo čini te iste ljude neprijatnim.
Jer čovek koji radi bolje od vas ne predstavlja samo konkurenciju.
On predstavlja dokaz. Dokaz da je nešto moglo da bude urađeno drugačije.

Brže. Temeljnije. Pametnije. Sa više inicijative.

Zbog toga me je tokom godina sve više zanimao način na koji ljudi reaguju kada se pored njih pojavi neko izuzetno sposoban.

Jedni postanu radoznali. Žele da vide kako radi. Pitaju. Uče. Podignu sopstveni standard.

Drugi počnu da objašnjavaju zašto njegov rezultat nije toliko impresivan.

Imao je sreće. Imao je bolje uslove. Njega više podržavaju. Dobio je lakši zadatak. „Nije on ništa posebno.“

Taj stav mi je uvek bio zanimljiv, jer često govori mnogo manje o čoveku koji je predmet komentara, a mnogo više o onome ko je izgovara.

Najlakši način da se smanji razlika između nas i nekoga boljeg nije uvek da postanemo bolji. Ponekad je mnogo lakše pokušati da smanjimo njega. Tu mediokritet prestaje da bude samo lična stvar. Počinje da utiče na okruženje.

Mediokritet sa moći

Mediokritet na izvršnoj poziciji može napraviti prosečan rezultat.

Mediokritet na rukovodećoj poziciji može napraviti prosečnu organizaciju.

To je mnogo ozbiljnije.

Kada čovek dobije moć, njegove lične slabosti više nisu samo njegove. Postaju kriterijumi. Počinje da bira ljude. Da ih ocenjuje. Da odlučuje ko napreduje. Da određuje šta je prihvatljiv rezultat.

A ako nije siguran u sopstveni kvalitet, izuzetno sposoban saradnik može da mu postane problem.

Ne zato što loše radi. Upravo suprotno. Zato što radi previše dobro.

Dobar saradnik traži dobar odgovor. Postavlja pitanja. Primećuje nelogičnosti. Ima sopstvene ideje. Može da se ne složi.

A mediokritet sa autoritetom često ne traži takve ljude. Traži ljude sa kojima se oseća sigurno.

I tada se kriterijum zapošljavanja neprimetno menja. Više se ne bira najbolji čovek za posao. Bira se čovek koji „dobro funkcioniše sa timom“. Koji „nije komplikovan“. Koji „razume hijerarhiju“. Koji neće previše postavljati pitanja.

Tako se standard ne ruši odjednom. Spušta se centimetar po centimetar. Jedan rok se pomeri. Jedan slabiji rezultat se opravda. Jedna loša odluka se relativizuje. Jedan veoma dobar čovek ode jer više ne vidi smisao.

Na njegovo mesto dođe neko slabiji, ali prijatniji za postojeći sistem. Posle nekoliko godina organizacija više ni ne zna da je nekada mogla bolje. 

To je možda ono što kod mediokriteta smatram najopasnijim. Ne pravi uvek velike katastrofe. Mnogo češće proizvodi nešto tiše. Navikavanje. Ono što je juče bilo neprihvatljivo danas postane izuzetak.

Sutra postane uobičajeno. A za nekoliko godina postane standard.

Moja greška

Kada danas razmišljam o ljudima sa kojima sam radio, ne mislim da je moja greška bila to što sam im davao šanse.

To bih ponovo radio. Greška je bila što sam ponekad predugo verovao u potencijal i onda kada ponašanje više nije davalo razlog za to. Verovatno sam polazio od sopstvene pretpostavke da čovek, kada dobije veću mogućnost, prirodno želi da joj doraste.

Neki žele. Neki ne.

Između „može“ i „želi“ postoji ogromna razlika.

Neko može imati kapacitet da vodi veliki sistem, ali nema disciplinu potrebnu za to. Može imati talenat, ali ne i istrajnost. Može dobiti slobodu, ali je koristiti bez odgovornosti. Može dobiti podršku, a vremenom je početi doživljavati kao nešto što mu pripada. I tada je lako napraviti još jednu grešku. Početi da ulažete još više. Još vremena. Još energije. Još prilika. Jer ste sigurni da je potencijal tu. Ali potencijal koji se godinama ne pretvara u ponašanje možda više nije potencijal. Možda je samo naša projekcija.
To sam naučio teže nego što bih voleo.

Danas zato manje gledam šta bi neko mogao da bude, a mnogo više šta kontinuirano radi kada niko ne mora da ga tera. Kako reaguje kada pogreši. Kako se ponaša prema boljem od sebe. Da li traži veću odgovornost ili samo veću funkciju. Da li posle pet godina rada ima pet godina iskustva ili jednu godinu iskustva ponovljenu pet puta.

Najneprijatnije pitanje

Bilo bi lako završiti ovaj tekst zaključkom da treba naučiti kako da prepoznamo mediokritete oko sebe.

Ali to je verovatno najmanje zanimljiv deo. Ljude oko sebe vrlo lako procenjujemo. Njihove greške vidimo jasno. Njihova opravdanja još jasnije. Sopstvena su mnogo sofisticiranija.

Zato je važnije pitanje kada mediokritet počinje u nama.

Možda onda kada nas kritika počne više da vređa nego što nas greška zabrinjava.
Kada tuđi uspeh prestane da nas inspiriše i počne da nas nervira. Kada nam titula postane važnija od sposobnosti koje bi trebalo da stoje iza nje. Kada počnemo da tražimo ljude koji se sa nama slažu, umesto ljudi od kojih možemo nešto da naučimo. Kada sve češće govorimo da je nešto „dovoljno dobro“. I kada prestanemo da primećujemo koliko često to govorimo.

Ne mislim da čovek mora čitav život da juri više novca, veću funkciju ili veće priznanje.

To nema nikakve veze sa ovim.

Možete imati veoma skromne ambicije i živeti izuzetno kvalitetan život. Možete želeti mir, porodicu, posao koji volite i dovoljno vremena za sebe. To nije mediokritet. 

Mediokritet nije odsustvo velike ambicije. To je odsustvo unutrašnjeg standarda. Onog glasa koji vam govori da nešto možete bolje čak i kada vas niko drugi ne tera.

Tokom godina sve manje verujem u podelu ljudi na talentovane i netalentovane.

Mnogo više verujem u podelu na one koji rastu i one koji su odlučili da su već dovoljno porasli.

Prvi mogu da počnu sa vrlo malo i stignu veoma daleko. Drugi mogu da počnu sa ogromnim talentom i čitav život provedu objašnjavajući zašto nisu stigli tamo gde su mogli.

Zato mediokritet za mene nije prosečnost. Prosečnost je statistika.

Mediokritet počinje tek onda kada čovek može bolje, zna da može bolje — i odluči da mu je ipak dovoljno ovo što jeste.