Ne plašimo se smrti. Plašimo se protraćenog života.

Postoji pitanje koje me prati godinama.

Zašto se ljudi toliko plaše smrti?

Ne govorim o strahu od bola.

Ne govorim o strahu od patnje.

Ne govorim o strahu za porodicu koju ostavljamo iza sebe.

Govorim o samoj smrti. O činjenici da jednog dana više nećemo postojati.

Što više razmišljam o tome, sve mi je teže da razumem taj strah.

Jer ako je smrt zaista kraj naše svesti, onda posle smrti nema nikoga ko bi mogao da bude svestan da je umro.
Postoji trenutak umiranja. Ali ne postoji iskustvo smrti.

Ne postoji čovek koji sedi u mraku sopstvenog nepostojanja i razmišlja o tome kako mu je žao što više nije živ.

Da bi neko nešto doživeo, mora da postoji. A upravo to nakon smrti više nije slučaj.

Zbog toga mi se čini da se većina ljudi zapravo ne plaši smrti. Plaši se nečeg sasvim drugog. Plaši se da nije živela dovoljno. Plaši se da je propustila prilike. Plaši se da nije postala ono što je mogla postati. Plaši se da će jednog dana shvatiti da je najveći deo života potrošila na pogrešne stvari.

I tu dolazimo do mnogo ozbiljnijeg problema.

Jer smrt je neizbežna, ali rasipanje života nije.

Postoji jedna velika zabluda modernog čoveka.

Verujemo da nam nedostaje vreme.

Gotovo svi govore isto: Nemam dovoljno vremena. Treba mi još vremena. Voleo bih da živim duže.

A onda pogledate kako provodimo dane. Godine odlaze na razgovore kojih se više ne sećamo. Na ljude koje danas više ni ne viđamo. Na sukobe koji ništa nisu promenili. Na dokazivanje pred ljudima čije mišljenje odavno nije važno. Na sadržaje koje smo zaboravili nekoliko sati nakon što smo ih pogledali. Na sastanke koji nisu morali da postoje. Na ciljeve koji nisu bili naši. Na ambicije koje smo pozajmili od drugih. Na živote koje smo živeli da bismo zadovoljili tuđa očekivanja.

Ponekad izgubimo deceniju pre nego što shvatimo da smo jurili nešto što nikada nismo ni želeli.

To je tragedija. Ne smrt. Smrt dolazi jednom. Pogrešno življenje može trajati čitav život.

Što sam stariji, sve manje verujem da je najvažnije pitanje koliko ćemo dugo živeti. Mnogo mi je zanimljivije drugo pitanje: Koliko ćemo života uspeti da smestimo u vreme koje imamo?

Jer život nije zbir godina. Život je zbir događaja. Zbir ideja. Zbir ljudi koje smo voleli. Zbir problema koje smo rešili. Zbir stvari koje smo stvorili. Zbir trenutaka u kojima smo bili potpuno prisutni.

Dva čoveka mogu živeti osamdeset godina.
Jedan može provesti veći deo vremena čekajući petak, godišnji odmor, penziju ili neku buduću verziju života koja nikada ne dolazi.
Drugi može za istih osamdeset godina stvoriti deset života.
Može naučiti nekoliko profesija. Izgraditi porodicu. Pokrenuti kompanije. Napisati knjige. Promeniti institucije. Putovati. Stvarati. Pomagati. Ostaviti trag.
Kalendar za obojicu pokazuje isti broj godina. Ali njihovi životi nisu iste veličine.

Možda je najveća greška što smrt posmatramo kao neprijatelja. Šta ako nije?  

Šta ako smrt ne daje vrednost životu, već nas podseća da je vreme ograničeno i da zato moramo da biramo?

Zamislite da možete živeti večno.

Ne sto godina. Ne hiljadu. Večno.

Kada biste napisali knjigu?

Sledeće godine. Ili za sto godina. Ili za milion.

Kada biste pokrenuli kompaniju?

Kada biste rekli nekome da ga volite?

Kada biste krenuli da živite život koji zaista želite?

Ako postoji beskonačno vreme, nijedan trenutak više nije važan.

Ako postoji beskonačno sutra, današnji dan gubi vrednost.

Dijamant je vredan jer ga nema mnogo.

Vreme je vredno iz istog razloga.

Ne zato što je savršeno. Ne zato što je prijatno. Već zato što ga ne možemo beskonačno trošiti.

Život dobija smisao upravo zato što ne možemo živeti sve živote, doneti sve odluke i krenuti svim putevima.

Svako “da” koje izgovorimo istovremeno znači i bezbroj “ne”.

Upravo u tim izborima nastaje priča koju nazivamo svojim životom.

Smrt nije suprotnost životu. Ona je granica koja život pretvara u celinu.

Bez kraja nema celine.

Tek kada nešto ima granice, možemo da sagledamo njegov oblik.

I život nije izuzetak.

Zato danas ne razmišljam mnogo o tome koliko ću dugo živeti. To pitanje ionako nema odgovor.

Mnogo više razmišljam o tome kako da ne rasipam život koji već imam. Kako da manje vremena poklanjam nevažnim ljudima. Kako da manje energije trošim na besmislene stvari. Kako da više stvaram. Više učim. Više volim. Više gradim.
Kako da iz svog života uklonim ono što mu ne daje vrednost. Jer svaki put kada uklonimo nešto besmisleno, ne dobijamo samo slobodan sat. Dobijamo deo života nazad.

Možda zbog toga najveće pitanje nije: „Koliko dugo ću živeti?“

Nego: „Da li je ono na šta danas trošim vreme vredno dela života koji za to dajem?“

Jer život nije sastavljen od godina. Sastavljen je od pažnje. Od izbora. Od odluka. Od ljudi. Od ideja. Od stvaranja.

A na kraju, kada jednog dana dođe kraj, možda neće biti važno koliko smo dugo živeli. Biće važno samo da li smo vreme koje nam je dato pretvorili u nešto što je bilo vredno tog vremena.

Možda prava ljudska tragedija nije umreti. Jer to je sudbina svakog čoveka.

Možda je prava tragedija shvatiti, neposredno pred kraj, da smo najveći deo života dali stvarima koje nisu bile vredne tog života.