Budućnost stvaraju oni koji ne prihvataju sadašnjost kao granicu

Postoji zanimljiv izraz koji se vezuje za Stiva Džobsa – Reality Distortion Field.

Na prvi pogled zvuči kao nešto negativno. Kao sposobnost da se ignorišu činjenice ili živi u iluziji.

Ali zapravo nije to.

Ovaj izraz opisuje sposobnost da neko vidi buduću realnost pre nego što ona postane očigledna svima ostalima.

Ne radi se o poricanju stvarnosti.

Radi se o odbijanju da današnja ograničenja prihvatimo kao konačnu istinu.

To me je podsetilo na jedan obrazac koji pratim gotovo ceo svoj profesionalni život.

Kada sam 1998. godine pokrenuo COMLINK, školu za obuku za korišćenje računara, računari su još uvek bili retkost u mnogim domovima i kancelarijama. Mnogi su se pitali kome je uopšte potrebna škola za nešto što tada nije bilo deo svakodnevnog života kao danas.

Osam godina kasnije, 2006. godine, osnovao sam ITS – Visoku školu za informacione tehnologije. I tada su reakcije bile slične.

“Zašto bi neko studirao informacione tehnologije?” “Kome trebaju takvi kadrovi”?

U godinama koje su usledile nastajale su nove obrazovne ustanove. Svaki put sam slušao gotovo ista pitanja.

“Zašto bi roditelji plaćali privatnu osnovnu ili srednju školu kada je obrazovanje besplatrno?”

“Ko će upisivati privatni fakultet?”

“To kod nas ne može da uspe.”

Zanimljivo je da se argumenti menjaju mnogo sporije nego svet oko nas.

Ono što je u jednom trenutku izgledalo kao nerazumna ideja, nekoliko godina kasnije postane potpuno uobičajeno. Ljudi tada zaborave da su je nekada smatrali gotovo nemogućom.

Većina ljudi procenjuje budućnost na osnovu sadašnjosti.

Ako danas nešto ne postoji, pretpostavljaju da neće postojati ni sutra.

Ako tržište danas nije veliko, veruju da nikada neće biti.

Ako ljudi danas nešto ne žele, zaključuju da to nikada neće želeti.

Ali istorija pokazuje upravo suprotno.

Nijedna velika promena nije nastala zato što je čekala da svi prvo poveruju u nju.

Suština onoga što nazivamo Reality Distortion Field nije u tome da nekoga ubedite u nešto što nije istina.

Njegova prava vrednost je u tome da ne dozvolite da vas današnja realnost zarobi.

Većina ljudi postavlja pitanje:

“Šta je danas moguće?”

Ljudi koji stvaraju velike promene postavljaju drugo pitanje:

“Šta će biti moguće ako dovoljno dugo budemo radili na tome?”

To je ogromna razlika.

Kada smo razvijali prve IT obrazovne programe, mnogi su mislili da je tržište premalo.

Danas su digitalne veštine među najtraženijim na svetu.

Kada smo uvodili online obrazovanje, mnogi su tvrdili da ozbiljno obrazovanje može da postoji samo u učionici.

Nekoliko godina kasnije ceo svet je bio primoran da uči na daljinu.

Danas razvijamo obrazovne modele u kojima veštačka inteligencija nije još jedan predmet u nastavnom planu.

Ona postaje alat sa kojim će studenti svakodnevno učiti, istraživati, stvarati i rešavati probleme.

Ne zato što je to trenutno moderno.

Već zato što verujem da će za deset godina izgledati jednako prirodno kao što nam danas izgledaju internet ili pametni telefoni.

Isto razmišljam i kada je reč o novom obrazovnom kampusu koji razvijamo.

Neki u njemu vide novu školsku zgradu.

Ja je ne vidim tako.

Vidim mesto na kojem će studenti, profesori, kompanije, istraživači, preduzetnici i veštačka inteligencija svakodnevno stvarati zajedno.

Vidim prostor koji nije projektovan za današnje obrazovanje.

Već za obrazovanje koje tek dolazi.

Možda danas takav koncept deluje previše ambiciozno.

Ali gotovo svaka velika ideja u početku izgleda nerealno.

Naravno, ovakav način razmišljanja nosi i rizik.

Neće svaka ideja uspeti.

Nisam ni ja uvek bio u pravu.

Neke ideje došle su prerano.

Neke nisu pronašle svoje vreme.

Neke smo morali potpuno da promenimo.

Ali nijedna velika promena nije nastala čekajući da svi prvo potvrde da je moguća.

Jer kada svi poveruju da je nešto moguće, neko drugi je to već napravio.

Postoji, međutim, jedna važna granica.

Verovati u budućnost ne znači ignorisati činjenice.

Naprotiv.

Morate ih razumeti bolje od drugih.

Morate biti svesni svih prepreka, rizika i ograničenja.

Razlika je u tome što ih jedni vide kao kraj puta.

A drugi kao listu problema koje tek treba rešiti.

To nije iskrivljavanje stvarnosti.

To je sposobnost da vidite potencijalnu budućnost pre nego što postane očigledna.

Danas je veštačka inteligencija možda najbolji primer toga.

Ono što je pre samo dve godine izgledalo gotovo nemoguće, danas postaje svakodnevica.

Zato mislim da najveća prednost u narednim godinama neće biti inteligencija.

Neće biti ni kapital.

Biće to sposobnost da zamislimo budućnost pre nego što stigne.

Jer ljudi koji menjaju svet ne počinju pitanjem:

“Da li je ovo moguće?”

Oni počinju pitanjem:

“Šta treba da uradimo da bi postalo moguće?”

Upravo u odgovoru na to pitanje nastaju sve velike promene.