Ponekad je najteže promeniti ono na šta smo toliko navikli da više ni ne primećujemo da je moglo biti drugačije.

Škola je dobar primer.

Deca iste godine rođenja dolaze u isto vreme, ulaze u učionice, sede u parovima u klupama okrenutim ka tabli, uče predmet po predmet, čas traje 45 minuta, zvono prekida ono što su radili, nastavnik prelazi na sledeće odeljenje, kod kuće rade zadatke, a na kraju njihovo znanje pretvaramo u ocenu od jedan do pet.

Nama je to škola.

Ali pokušajmo na trenutak da zaboravimo da taj sistem postoji.

Imamo decu koju treba pripremiti za život. Imamo nastavnike. Imamo sve što danas znamo o tome kako ljudi uče. Imamo internet, praktično neograničen pristup informacijama i, prvi put, mašinu sa kojom dete može da razgovara, postavlja joj pitanja, traži objašnjenje, vežba, piše, programira, analizira i stvara.

Kako bismo napravili školu kada bismo počinjali danas?

Siguran sam u jedno.

Ne bismo sigurno napravili ovu koju danas imamo.

Kada govorimo o školi budućnosti, previše često zamišljamo današnju školu kojoj smo samo dodali tablete, digitalne udžbenike i veštačku inteligenciju. Mene zanima nešto drugo: kako bi izgledalo obrazovanje budućnosti kada bismo imali slobodu da ga osmislimo od početka?

To ne govorim zato što mislim da je postojeća škola promašaj. Ona je nastajala u drugom vremenu i rešavala probleme tog vremena. Mnogo toga u njoj i danas ima ogromnu vrednost.

Ali što duže radim u obrazovanju, sve više mi smeta jedna stvar: mnogo vremena trošimo na popravljanje delova sistema, a mnogo ređe se pitamo da li bismo sam sistem danas uopšte nacrtali na isti način.

Veštačka inteligencija je samo učinila to pitanje nemogućim za izbegavanje.

Škola budućnosti ne može da počiva na nedostatku informacija

Veliki deo škole napravljen je u vreme kada je znanje bilo oskudno.

Nije bilo YouTube predavanja najboljih profesora na svetu. Nije bilo digitalnih biblioteka. Nije bilo Google-a. Nije bilo uređaja u džepu preko kojeg dete za nekoliko sekundi može da pronađe gotovo bilo koju činjenicu.

A sada više nema ni potrebe da samo traži informaciju.

Može da kaže AI-ju: „Ne razumem ovo. Objasni mi jednostavnije.“

Pa zatim: „I dalje ne razumem. Daj mi primer.“ „Objasni kao da imam dvanaest godina.“ „Daj mi tri zadatka da proverim da li sam shvatio.“ „Zašto je moj odgovor pogrešan?“

Teško je preceniti koliko je to velika promena.

Ali iz nje se ponekad izvodi pogrešan zaključak: ako je sve dostupno, deca više ne moraju mnogo da znaju.

Mislim da je upravo obrnuto.

Zamislite učenika koji od AI-ja dobije odlično napisano objašnjenje uzroka nekog rata. Tekst zvuči ozbiljno, ima jasnu strukturu i ubedljive zaključke. Ali jedna važna tvrdnja je pogrešna.

Ko će to primetiti?

Učenik koji već nešto zna.

Onaj koji ništa ne zna ima samo jedan kriterijum: da li odgovor zvuči uverljivo.

A AI je veoma dobar u tome da zvuči uverljivo.

Isto je u matematici, ekonomiji, biologiji, programiranju. Ne mogu ozbiljno da procenjujem tuđi odgovor o nečemu o čemu nemam sopstveno znanje.

Zato u školi koju bih pravio ne bih smanjio značaj znanja.

Promenio bih ono što sa tim znanjem radimo.

Jedan deo moraš sam

U toj školi postojala bi jasna granica.

Postoje stvari koje učenik mora da može bez AI-ja.

Mora da čita i razume. Mora da zna dovoljno matematike da može samostalno da misli matematički. Mora da ume da formuliše ideju, napiše smislen tekst, poveže činjenice, razume osnovne koncepte svoje oblasti, zapamti ono bez čega nema daljeg razmišljanja.

Ne zato što će jednog dana ostati bez interneta.

To je najmanje važan razlog.

Nego zato što je znanje koje imamo u sopstvenoj glavi materijal od kojeg pravimo nove misli.

Tek posle toga bih učeniku dao AI.

I rekao:

Sada pokušaj da odeš dalje.

To mi se čini mnogo zdravijim odnosom prema AI-ju u obrazovanju od dve krajnosti koje danas često vidimo. Jedna je zabrana: ne diraj ChatGPT, sve uradi sam. Druga je nekritičko oduševljenje: sada više ništa ne moraš da radiš na stari način.

Ne verujem ni u jedno.

OECD u Digital Education Outlook 2026 opisuje problem koji će škole morati ozbiljno da razumeju: učenici uz generativni AI mogu da naprave bolji rad, a da se to kasnije ne vidi kada isti ili sličan problem moraju da reše bez njega. OECD zato posebno upozorava na korišćenje AI-ja koje uklanja mentalni napor potreban za učenje.

To je mnogo konkretnije od rasprave da li je AI „dobar“ ili „loš“.

Učenik može da mi preda odličan esej, analizu ili program. Mene zanima šta će se dogoditi sutradan kada ostane sam pred sličnim problemom.

Ako ne zna odakle da počne, nešto smo propustili.

Ne zanima me koliko su zajedno sposobni učenik i AI ako ne znam šta je iz tog rada ostalo učeniku.

Personalizovano učenje: zašto svi moraju da budu na istoj strani knjige istog dana?

Kada već zamišljamo školu od početka, ovo je sledeće pitanje koje bih postavio.

U jednom odeljenju imamo dete koje je neku oblast razumelo za dva časa. Pored njega sedi dete kojem treba šest časova. Trećem možda treba deset.

Šta danas radimo?

Posle određenog broja časova prelazimo dalje.

Prvom detu smo možda već počeli da dosađujemo. Treće još nije razumelo prethodno gradivo, a već mu dodajemo novo.

Posle nekoliko takvih ciklusa ono više nema problem samo sa gradivom. Počinje da gradi priču o sebi: „Meni matematika ne ide.“

Možda mu matematika sasvim dobro ide. Samo mu je trebalo više vremena na jednom mestu.

Da pravim sistem od početka, zadržao bih ciljeve koje učenik mora da dostigne, ali bih mnogo manje insistirao da svi do njih dođu istog dana.

Tu AI i savremena tehnologija prvi put otvaraju ozbiljnu mogućnost za personalizovano učenje.

Jedan učenik može dobiti dodatno objašnjenje. Drugi deset novih zadataka. Treći složeniji problem jer je osnovno već savladao.

Ne moramo više da biramo između brzine najboljeg i brzine prosečnog učenika u učionici.

Ali to ne znači da bih dete ostavio samo sa ekranom.

Baš suprotno.

Uloga nastavnika u školi budućnosti postaje važnija

Ako je glavni posao nastavnika da prenese informaciju, onda zaista imamo problem.

AI može da objasni Pitagorinu teoremu bezbroj puta. Neće izgubiti strpljenje. Može da promeni nivo objašnjenja, jezik, primer, pa čak i način komunikacije.

Nastavnik ne treba da se takmiči sa tim. Doduše i ne može. 

Ali tokom godina u obrazovanju video sam nešto što nikakav sadržaj sam po sebi ne rešava.

Jedan učenik zna mnogo više nego što pokazuje, ali se plaši da pogreši.

Drugi veoma samouvereno govori, a zapravo nije razumeo osnovnu ideju.

Treći je izgubio interesovanje jer mu je sve presporo.

Četvrti je odustao pre nego što je zaista pokušao.

Dobar nastavnik to vidi.

I ponekad je najvažnija stvar koju može da uradi da ne objasni učeniku problem, već da mu ne dozvoli da pobegne od njega.

„Probaj ponovo.“

„Zašto tako misliš?“

„Nisi me ubedio.“

„Ako je to tačno, kako objašnjavaš ovo?“

„Šta bi moralo da bude tačno da bi tvoj zaključak važio?“

Tu počinje obrazovanje koje mašina ne rešava time što će brže proizvesti odgovor.

Zato bih nastavniku oduzeo deo posla koji tehnologija može bolje da obavi i vratio mu vreme za dete.

Ne treba mi nastavnik koji će 25 godina ponavljati istu lekciju. Treba mi nastavnik koji ume da vidi šta se događa u glavi učenika dok pokušava da je razume.

Manje referata. Više problema.

Ako želimo da razumemo zašto je ChatGPT napravio toliku pometnju u školama, možda bi trebalo da pogledamo zadatke koje smo zadavali pre ChatGPT-a.

„Napiši referat o Nikoli Tesli.“

„Napravi prezentaciju o obnovljivim izvorima energije.“

„Opiši uzroke Prvog svetskog rata.“

AI takve zadatke završava za nekoliko sekundi.

Najlakši odgovor škole je: zabranimo AI.

Ali postoji i neprijatniji odgovor.

Možda zadatak nije bio naročito dobar ni pre AI-ja.

Šta bih zadao umesto toga?

Učenicima bih dao dva AI odgovora o uzrocima Prvog svetskog rata. Oba su dobro napisana. U oba postoji nekoliko pojednostavljenja, a u jednom i ozbiljna greška.

„Pronađite probleme. Proverite ih. Napravite bolje objašnjenje i odbranite ga.“

Ili bih učenicima ekonomije dao situaciju kompanije koja razmatra novi proizvod.

Prvo: deset minuta bez računara. Svako mora da zauzme početni stav.

Zatim: koristite AI koliko želite. Tražite drugačije analize. Testirajte svoje pretpostavke. Tražite od njega da napadne vašu odluku.

Na kraju tim donosi preporuku.

A onda zatvaramo računare.

„Dobavljač je upravo povećao cenu glavne sirovine za 30 odsto. Šta sada?“

Tada vidim mnogo više.

Vidim ko razume problem, ko samo čita ono što je napravila mašina, ko može da promeni odluku kada se promene činjenice, a ko se zaljubio u svoj prvi odgovor.

Takvu školu želim.

Ne školu u kojoj je AI način da učenik uloži manje napora.

Nego školu u kojoj mu AI omogućava da dođe do problema koji su do juče bili previše složeni za njegov uzrast.

Ocenjivanje učenika više ne može da se zasniva samo na gotovom radu

Do sada smo uglavnom pretpostavljali da između proizvoda i znanja postoji jaka veza.

Ako je učenik napisao dobar esej, verovatno ume dobro da piše.

Ako je napravio dobru prezentaciju, verovatno je istražio temu.

Ako je predao programski kod, verovatno ume da ga napiše.

Ta veza više nije pouzdana.

To ne znači da treba da prestanemo da pravimo eseje, projekte, prezentacije i programe.

Naprotiv. Pravite ih.

Koristite AI. Koristite najbolje alate koje imate.

Ali ja bih uz gotov proizvod tražio još nešto.

Odbrani ga.

Zašto si ovo izabrao?

Šta nije uspelo?

Koju ideju ti je AI predložio, a ti si odbacio?

Koji podatak nisi uspeo da potvrdiš?

Šta je najslabiji deo tvog zaključka?

A zatim pitanje koje nije moglo unapred da bude pripremljeno.

Ako učenik razume ono što je radio, razgovor će to veoma brzo pokazati.

Ako ne razume, pokazaće i to.

Ne trebaju nam savršeniji detektori AI teksta.

Treba nam bolji način da utvrdimo da li se u glavi deteta nešto dogodilo.

Ocena od 1 do 5 više nije dovoljna slika učenika, ali nikada nije ni bila

Ocena ima svoju svrhu.

Ali prosečna ocena učenika ne govori mi kako razmišlja kada prvi put vidi problem.

Ne govori mi da li ume da postavi dobro pitanje. Da li proverava tvrdnju koja mu odgovara isto onoliko ozbiljno kao onu koja mu ne odgovara. Da li može da sarađuje sa nekim ko misli drugačije. Da li ume da promeni mišljenje. Da li može da objasni složenu ideju jednostavno.

I sada imamo još jednu sposobnost koju ćemo morati da posmatramo: šta čovek ume da uradi kada pored sebe ima AI.

Zato bih uz tradicionalne ocene želeo mnogo bogatiju sliku učenika.

Želeo bih da znam šta može potpuno sam.

Kako rešava nov problem.

Kako proverava izvore.

Kako brani odluku.

Kako radi sa drugima.

Šta može da napravi.

Kako koristi AI.

I da li ume da prepozna trenutak kada je bolje da ga ne koristi.

Posebno bih gledao transfer znanja.

Nije mi najvažnije da učenik ponovi problem koji je već vežbao.

Dajte mu situaciju koju nikada nije video.

Ako tada ume da izvuče ono što je ranije naučio i upotrebi ga na nov način, onda imamo nešto vredno.

AI pismenost nije kurs „Kako koristiti ChatGPT“

Ovde već vidim opasnost da obrazovanje ponovi staru grešku.

Pojavila se nova tehnologija, pa ćemo napraviti novi predmet.

Naučićemo učenike nekoliko alata, nekoliko tehnika promptovanja, objasniti šta je halucinacija i proglasiti ih AI pismenim.

Za nekoliko godina pola tih alata možda neće ni postojati.

AI pismenost mora biti nešto mnogo dublje.

OECD i Evropska komisija u svom okviru za AI pismenost u osnovnom i srednjem obrazovanju uključuju razumevanje načina na koji AI funkcioniše, kritičko procenjivanje njegovih rezultata i odgovornu i kreativnu upotrebu.

Meni je posebno važna reč procena.

Biće sve manje važno da li umemo da izvučemo odgovor od AI-ja. To će postajati sve lakše.

Važnije će biti šta radimo kada odgovor dobijemo.

Da li mu verujemo?

Zašto?

Kako ga proveravamo?

Šta je propustio?

Čiji pogled nedostaje?

Koju pretpostavku je napravio?

Da li je uopšte trebalo pitati AI?

Ne treba mi dete koje je vrhunski operater jednog softvera.

Treba mi mlada osoba koja neće predati sopstveni sud samo zato što je mašina odgovorila brzo, lepo i samouvereno.

Škola budućnosti mora da ostane ljudsko mesto

Mogao bih da zamislim izuzetno efikasan obrazovni sistem.

Svako dete sedi sa svojim uređajem. AI tačno zna šta zna, gde greši, koliko brzo napreduje i koji je sledeći optimalni zadatak. Nema praznog hoda. Nema čekanja drugih.

Verovatno bismo podigli neke merljive rezultate.

Ali ja takvu školu ne bih napravio.

Jer škola nije samo mesto za prenos znanja.

Dete u njoj prvi put ozbiljno živi među ljudima koji nisu njegova porodica.

Neko mu ide na živce.

Neko je bolji od njega.

Neko ga je povredio.

Nekome treba njegova pomoć.

Mora da čeka red. Da pregovara. Da preuzme deo odgovornosti za grupu. Da izgubi. Da pobedi, a da ne ponizi drugoga. Da kaže nešto pred dvadeset ljudi i preživi činjenicu da nije bilo savršeno.

Ne želim da optimizujemo sve te neefikasnosti.

Neke od njih zovu se odrastanje.

Zato mislim da bi škola u eri veštačke inteligencije trebalo da postane tehnološki naprednija, ali istovremeno i ljudskija.

Ako mašina može da preuzme desetine rutinskih zadataka, nemojmo oslobođeno vreme popuniti sa još deset digitalnih zadataka.

Vratimo ga razgovoru, eksperimentu, projektu, sportu, umetnosti, sukobu ideja, mentorstvu, stvaranju nečega zajedno.

Ne želim lakšu školu

Možda se tu najviše razlikujem od dela tehnološkog entuzijazma koji danas vidim.

Ne zanima me tehnologija koja će detetu omogućiti da kroz školu prođe sa manje razmišljanja.

Želim suprotno.

Ako AI može za pet minuta da uradi zadatak za koji je učeniku ranije trebalo dva sata, nemojmo slaviti što smo uštedeli sat i 55 minuta.

Dajmo mu problem koji ranije nismo mogli ni da mu zadamo.

Ako AI napravi tri poslovna modela, neka učenik odluči u koji bi uložio sopstveni novac.

Ako napravi argument, neka učenik pronađe rupu u njemu.

Ako napiše program, neka učenik objasni zašto radi i popravi ga kada promenimo zahtev.

Ako odgovori na svako pitanje iz udžbenika, prestanimo da pitamo samo pitanja na koja već postoji odgovor u udžbeniku.

Dete ponekad treba da sedi pred problemom i da ne zna.

Da pokuša nešto što ne radi.

Da se vrati.

Da pogreši.

Da oseti onu neprijatnost kada rešenje još nije pronašlo.

I onda da ga pronađe.

Ne bih dozvolio da AI ukrade taj trenutak, jer se upravo u njemu često događa učenje.

Šta bih, onda, zadržao iz današnje škole?

Gotovo sve što je zaista vredno.

Zadržao bih ozbiljno znanje.

Zadržao bih matematiku, jezike, istoriju, nauke, umetnost.

Zadržao bih knjigu.

Zadržao bih nastavnika.

Zadržao bih zajednicu vršnjaka.

Zadržao bih disciplinu, rokove, odgovornost i visoka očekivanja.

Zadržao bih i ispit na kojem nema AI-ja.

Ponekad zaista želim da znam samo jedno: Šta ti možeš?

Ali ne bih čuvao nešto samo zato što „škola tako izgleda“.

Čas od 45 minuta nije zakon prirode.

To što svako dete iste godine mora istog dana da uči istu lekciju nije zakon prirode.

Domaći zadatak nije zakon prirode.

Prosek ocena nije zakon prirode.

Podela svakog problema na školske predmete nije zakon prirode.

Sve su to ljudske odluke.

Neke su i dalje dobre.

Neke možemo da promenimo.

Ne treba samo da uvedemo AI u obrazovanje. Treba ponovo da razmislimo šta je škola.

Tu, po mom mišljenju, leži najveća greška koju možemo napraviti.

Kupimo AI licence. Organizujemo edukaciju nastavnika. Napravimo pravila korišćenja ChatGPT-a. Uvedemo novi predmet. Dozvolimo AI u nekim domaćim zadacima.

Sve to može biti korisno.

Ali to još nije promena škole.

Ako učenik i dalje sedi u sistemu napravljenom pod starim pretpostavkama, samo smo mu dali novi alat.

Dobili smo staru školu sa AI-jem.

A meni je mnogo zanimljivije nešto drugo.

AI nas je naterao da pogledamo zadatke koje smo godinama zadavali i pitamo: ako ovo sada mašina može da uradi za deset sekundi, zašto smo baš to koristili kao dokaz obrazovanja?

Naterao nas je da ponovo razdvojimo dobar rezultat od stvarnog znanja.

Da se zapitamo šta čovek mora da zna u svojoj glavi, šta može da prepusti mašini i šta mora da ume da proceni čak i kada mašina u tome postane bolja od njega.

I na kraju nas vraća na pitanje starije od svake tehnologije:

Kakav čovek želimo da izađe iz škole?

Ako to pitanje postavimo prvo, možda ćemo dobiti potpuno drugačiju školu.

Ako ga ne postavimo, verovatno ćemo uraditi ono što ljudi najčešće rade sa novom tehnologijom.

Ubacićemo je u stare obrasce i nazvati to inovacijom.

Da danas školski sistem ne postoji, ne bih krenuo od pitanja koliko časova matematike treba da bude u rasporedu ili da li čas treba da traje 40 ili 45 minuta.

Krenuo bih od deteta koje će jednog dana izaći iz te škole.

Šta mora da zna?

Kako treba da razmišlja?

Šta treba da ume samo?

Šta treba da ume sa drugima?

Šta treba da ume sa AI-jem?

I kakav odnos želimo da ima prema radu, znanju, istini, drugim ljudima i samom sebi?

Tek onda bih crtao školu.

Možda je najveći problem današnjeg obrazovanja upravo to što pokušavamo da budućnost smestimo u školu koju smo nasledili, umesto da se zapitamo kakvu bi školu ta budućnost zahtevala.