Partnerstva nisu u ugovorima, već u vrednostima

Postoji faza u razvoju svakog ozbiljnog posla u kojoj se postavlja isto pitanje: da li je došlo vreme za partnerstvo.

To je trenutak kada obim preraste jednog čoveka, kada sistemi postanu složeniji, a spolja izgleda logično da se odgovornost i vlasništvo podele radi dobrobiti za kompaniju.
Partnerstvo se tada predstavlja kao ubrzanje, kao racionalan korak, kao nužnost rasta.

Moja porodica i ja nikada nismo bili skloni toj ideji. Ne iz tvrdoglavosti, već iz iskustva i unutrašnjeg uverenja da partnerstva, pre ili kasnije, dovedu do istog pitanja: ko je koliko doprineo.

Taj trenutak uvek dođe i razotkrije više nego što ugovor može da pokrije.

Zato i našu decu učimo isto: ako nešto gradiš – gradi do kraja sam ili budi spreman da snosiš posledice pogrešne procene ljudi.

U našem konkretnom slučaju, supruga je od početka bila protiv partnerstva. Ja sam bio za. Verovao sam da je sinergija moguća, da će se doprinosi prirodno izjednačiti i da će zajednički rezultat opravdati podelu vlasništva. Vreme je pokazalo da je bila u pravu.

Paralelno sa tim partnerstvom, izgradio sam nezavisno institucije koje su po obimu, kvalitetu i reputaciji značajno prevazišle zajednički projekat. Dakle, bez tog partnerstva, bez te „neophodne“ sinergije.

Sa distance, postalo je jasno da je stvarni doprinos druge strane bio minimalan – ne u formalnom smislu, već u onom koji je najvažniji: stvaranju vrednosti.

Još jasniji signal bio je pokušaj samostalnog rada mog partnera po sličnom modelu. Rezultat je bio simboličan domet i mali broj korisnika. To ne govorim da bih umanjio tuđi uspeh, već da bih precizno procenio sopstvenu grešku.

Pogrešno sam procenio doprinos. I to je početna tačka svake iskrene analize.

U trenutku kada je partnerstvo nastalo, nisam znao kakav je vrednosni sistem druge strane. Takve stvari se ne vide na početku i ne potpisuju u ugovorima. One se otkrivaju kroz vreme protoka saradnje, kroz svakodnevne odluke, kroz ponašanje u situacijama kada niko ne gleda.

Za mene, ono što sam gradio nikada nije bilo običan biznis. To je bio životni poziv. Dugoročna izgradnja sistema koji treba da razvija ljude, znanje, odgovornost i karakter.

U početku sam verovao da delimo taj pogled. Kasnije sam shvatio da ne delimo vrednosti, ni u najmanjoj jedinici njene mere. Razlike nisu bile nagle. Bile su tihe i postepene, dok nisu postale nepremostive.

Jedan od prvih jasnih signala bio je odnos prema dodeljivanju stipendija.

Za mene, stipendija je uvek bila instrument jednakih šansi. Način da se pomogne onima koji imaju potencijal, ali ne i mogućnosti. Vremenom sam shvatio da se sa druge strane stipendije koriste drugačije – kao sredstvo stvaranja ličnih koristi, obaveza i uticaja. Ne da bi se neko osnažio. Već da bi ostao vezan.

Drugi signal pojavio se u trenutku kada su kontakti postali valuta.
Kad god je postojala realna potreba da se ti odnosi koriste u interesu institucija koje zajedno gradimo, oni su postajali nedostupni. Zadržavani. Personalizovani.
Kontakti koji su predstavljani kao zajednički resurs, kada je trebalo dati, a u praksi su ostajali privatna imovina.

Tada sam shvatio nešto važno: partnerstvo u kojem neko kontroliše odnose da bi zadržao moć nije partnerstvo, već stvaranje zavisnosti.

Najbolnije saznanje nije bilo samo to što sam radio neuporedivo više, već to što sam shvatio da su rad, odgovornost i teret svakodnevice bili neravnomerno raspodeljeni, dok su vlasništvo i profit ostali simetrični.

Vremenom su razlike postale jasne:

• za mene je obrazovanje odgovornost – za drugu stranu: alat,
• za mene su institucije odgovornost – za drugu stranu: novčanik,
• za mene saradnja znači lojalnost – za drugu stranu: paralelne interese.

Sada mi je potpuno jasno da se partnerstva ne raspadaju zbog loših ugovora. Nestaju jer istina u njima ne traje isto dugo za obe strane.

Postoji još jedan razlog zašto ovo pišem.

Imam odgovornost prema svojoj deci. Ne da im ostavim savršene rezultate, već jasne lekcije.

Ako sutra budu osnivači nečega, želim da znaju da se partneri ne biraju po onome što imaju, već po onome što jesu kada nema koristi, pritiska i publike.

Verujem da će greške, koje im mi dovoljno ne razjasnimo, naša deca ponavljati misleći da su normalne.

Danas se ne kajem što sam verovao. Verovanje nije slabost.

Kajem se što nisam ranije prepoznao da se vrednosti ne poklapaju i što sam predugo pokušavao da racionalizujem ono što nikada ne bih prihvatio da se pojavilo na početku.

Ako nešto što gradiš:

• utiče na živote ljudi
• nosi društvenu odgovornost
• zahteva ličnu doslednost,

onda partner ne sme biti neko ko odnose vidi kao sredstvo, a ljude kao resurs za ličnu korist.

Jer partnerstvo bez zajedničkih vrednosti ne puca naglo. Ono se tiho prazni, dok jednog dana ne shvatiš da si sve vreme nosio i svoj deo, i tuđi.