Samoća je prostor u kojem ideje postaju stvarnost

Postoji jedna stvar o kojoj ljudi veoma retko govore kada pričaju o stvaranju.

Ne govorim o talentu.
Ne govorim o disciplini.
Ne govorim čak ni o znanju.

Govorim o dozvoli.

Tokom života upoznao sam mnogo ljudi koji su bili inteligentni, obrazovani, sposobni i vredni. Međutim, veoma mali broj njih umeo je da uradi nešto mnogo važnije od savetovanja, analiziranja ili procenjivanja.
Da drugom čoveku dozvoli da bude potpuno ono što jeste. To zvuči jednostavno. U praksi je izuzetno retko.

Većina odnosa među ljudima zasniva se na nekoj vrsti prilagođavanja. Ljudi nesvesno pokušavaju da: ublaže, usmere, spuste, objasne, koriguju ili emocionalno „normalizuju“ jedni druge.

Naročito kada je u pitanju neko ko intenzivno stvara.

Jer intenzivno stvaranje ume da deluje čudno ljudima koji ga ne osećaju.

Sa strane to često izgleda kao: preterivanje, opsesija, bežanje od sveta, nemogućnost odmora, nemir, ili stalna mentalna hiperaktivnost.

A iznutra… iznutra to često izgleda kao igra.

Poslednjih meseci prvi put sam doživeo nešto veoma neobično.

Ne osećaj da imam više vremena.
Ne osećaj da imam bolju organizaciju.
Ne osećaj da imam više resursa.

Nego osećaj da više ne moram da smanjujem sopstveni način razmišljanja da bi bio prihvatljiv okolini. I mislim da je to jedna od najvećih promena koje čovek može da doživi.
Jer većina ljudi tokom života nauči da kontroliše sopstvenu energiju stvaranja.

Da ne deluje „previše“. Da ne zvuči „previše ambiciozno“. Da ne ide „predaleko“. Da ne govori stvari koje drugi neće razumeti.

Vremenom ljudi ne izgube ideje. Izgube slobodu da ih razvijaju do kraja, posebno u svetu u kojem većina odnosa funkcioniše kroz korekciju i kontrolu.

Možda zato veliki stvaraoci toliko često traže samoću. Ne zato što ne vole ljude. Nego zato što ih previše odnosa nesvesno vraća na manju verziju njih samih.

I tu dolazimo do jedne opasne istine.

Kada čovek prvi put oseti prostor u kojem može potpuno da misli, stvara i razvija ideje bez unutrašnjeg kočenja, veoma lako može početi da gradi zatvoren sistem.

Sistem u kojem: stvaranje postaje jedina prava realnost, samoća postaje čistota, a spoljašnji svet sve više deluje kao buka.

I razumem zašto se to dešava.

Zato što je teško vratiti se na površne razgovore kada jednom doživite duboku mentalnu povezanost sa sopstvenim stvaranjem.

Ljudi često romantizuju stvaranje.
Vide rezultate.
Vide energiju.
Vide ideje.
Vide uzbuđenje.

Ne vide cenu. Ne vide koliko odnosa oslabi kada vam unutrašnji svet postane intenzivniji od spoljnog. Koliko puta delujete odsutno dok zapravo gradite čitave svetove u sebi. Koliko puta vas ljudi dožive kao hladne, nezainteresovane ili udaljene, a vi ste samo duboko uronjeni u nešto što oni ne vide.
Ne vide koliko je teško objasniti drugima da se ne povlačite zato što ih ne volite.
Nego zato što pokušavate da sačuvate stanje iz kojeg nastaje ono najbolje u vama.

I možda je upravo to deo koji me danas najviše plaši – ne mogućnost da čovek ostane sam, nego mogućnost da mu samoća postane prirodnija od ljudi.
Jer kada prvi put osetite slobodu stvaranja bez stalnog prekidanja, bez smanjivanja i bez unutrašnjeg kočenja, veoma lako možete poželeti da više nikada ne izađete iz tog prostora.

Teško je vratiti se na rutinu kada osetite stanje u kojem ideje dolaze brže nego što možete da ih zapišete.
Teško je vratiti se na „normalan život“ kada vam stvaranje postane oblik života, a ne posao.

A nijedan čovek, ma koliko stvarao, ne sme potpuno izgubiti dodir sa životom izvan sopstvenog uma.

Ipak, mislim da čovek ne sme potpuno izgubiti dodir sa ljudima. Jer stvaranje bez sveta postaje zatvoren krug. A zatvoreni sistemi, koliko god bili produktivni, vremenom počinju da gube realnost.

Možda je zato najveća vrednost dobrih ljudi u našem životu upravo u tome što ne traže da budemo manji, nego što nam dozvoljavaju da rastemo bez straha da ćemo zbog toga izgubiti pripadnost.

I možda je upravo to najređa vrsta ljubavi među ljudima. Ne posedovanje. Nego dozvola.