Većina obrazovnih ustanova svoju budućnost i dalje planira kroz isto pitanje: Koliko nam još učionica treba?

Mislim da je to pogrešno pitanje.

Ako se način na koji učimo, radimo, stvaramo i komuniciramo menja brže nego ikada, nema mnogo smisla da obrazovnu infrastrukturu za narednih trideset ili pedeset godina projektujemo prema modelu škole nastalom za potpuno drugačiji svet.

Ne treba nam više kvadrata za isti model škole.

Treba nam drugačiji model prostora.

I možda još važnije: treba nam drugačije razumevanje toga šta jedna obrazovna ustanova uopšte treba da bude.

 

Učionica više nije dovoljna jedinica obrazovanja

Klasična škola je građena oko logike prenošenja znanja.

Nastavnik, grupa učenika, tabla, učionica.

Za takav model bilo je sasvim racionalno projektovati hodnike sa nizovima učionica, kabinete nastavnika, zbornicu, biblioteku i salu za povremene događaje.

Ali obrazovanje više ne funkcioniše samo tako.

Veštačka inteligencija je već učinila dostupnim ono što je vekovima bilo najskuplje: pristup informacijama, objašnjenjima, primerima, prevodima, analizama i individualizovanoj podršci pri učenju.

Zbog toga će vrednost škole sve manje zavisiti od njene sposobnosti da učeniku prenese informaciju, a sve više od njene sposobnosti da napravi okruženje u kojem će učenik tu informaciju pretvoriti u znanje, sposobnost, delo i iskustvo.

Tu se menja i uloga prostora.

Ako učenik treba samo da sluša predavanje, dovoljna je učionica.

Ako treba da istražuje, pravi prototip, radi sa AI sistemima, snima video, učestvuje u diskusiji sa stručnjakom iz druge zemlje, razvija poslovnu ideju, radi u timu, prezentuje rezultat pred publikom i upoznaje ljude koji se tim problemima profesionalno bave – potrebna je potpuno drugačija infrastruktura.

Budućnost obrazovanja neće nastati tako što ćemo staroj školi dodati nekoliko pametnih tabli i ChatGPT.

Moraćemo da promenimo i prostor u kojem se obrazovanje događa.

 

Najveća greška bila bi da novu školu projektujemo prema starom svetu

Kada projektujete zgradu, donosite odluke koje će trajati mnogo duže od tehnologije koju trenutno koristimo.

AI modeli koje danas smatramo revolucionarnim za nekoliko godina biće zastareli.

Softver će se promeniti. Način rada će se promeniti.

Neka današnja zanimanja će nestati, druga će nastati, a mnoga će se transformisati do neprepoznatljivosti.

Zgrada, međutim, ostaje.

Zato mislim da obrazovnu zgradu danas ne smemo projektovati prema tome kako škola funkcioniše 2026. godine.

Moramo da je projektujemo tako da može da se menja.

Prostor koji je danas učionica sutra mora moći da bude radionica. Prekosutra studio. Zatim laboratorija, mesto za timski rad, javnu prezentaciju ili nešto za šta danas još nemamo ni naziv.

To zahteva modularnost, pokretne elemente, tehnološku infrastrukturu koja nije naknadno nalepljena na zgradu i arhitekturu koja ne diktira jedan način korišćenja.

Drugim rečima: Ne treba da izgradimo prostor za jednu funkciju. Treba da izgradimo prostor za promenu.

 

Iz tog razmišljanja nastao je The Forum by LINK

Poslednjih meseci mnogo razmišljam o tome kako bi izgledalo mesto koje ne pokušava da popravi tradicionalnu školu, već polazi od pitanja:

Kako bismo danas, da nemamo nikakvo nasleđeno ograničenje, od početka projektovali prostor za obrazovanje budućnosti?

Iz tog pitanja nastao je The Forum by LINK na Novom Beogradu.

The Forum nije još jedna školska zgrada. Nije ni univerzitet, poslovni centar ili konferencijski kompleks u tradicionalnom smislu. To je mesto na kojem se svakodnevno susreću obrazovanje, istraživanje, tehnologija, stvaralaštvo, preduzetništvo, privreda i ljudi koji žele da pomeraju granice svojih oblasti.

Kompleks na lokaciji u Bulevaru Heroja sa Košara imaće oko 20.000 kvadratnih metara nadzemnog i oko 8.000 kvadratnih metara podzemnog prostora.

Ali kvadratura je verovatno najmanje važna stvar u ovoj priči. Mnogo je važnije šta će ti kvadrati omogućiti.

 

The Forum nije zgrada kroz koju se samo prolazi. To je mesto u kojem ljudi žele da ostanu.

Jedna od ideja koja mi je postala posebno važna tokom razvoja projekta jeste da obrazovnu arhitekturu ne treba organizovati samo oko funkcija.

Treba je organizovati oko iskustava.

Zato će centralni prostor The Forum-a biti veliki višespratni atrijum oblikovan više kao unutrašnji gradski trg nego kao ulazni hol.

Prirodna svetlost. Zelenilo. Voda. Mesta za razgovor. Prostori za rad. Izložbe. Događaji. Neformalni susreti.

Mesto kroz koje svakodnevno prolaze studenti, profesori, istraživači, preduzetnici, ljudi iz kompanija, gosti konferencija i međunarodni partneri.

Zašto je to važno?

Zato što se mnogo značajnih stvari u životu ne događa tamo gde su formalno zakazane.

Nastaju u susretima.

U razgovoru posle predavanja.

U ideji koja se rodi između dve discipline.

U tome što student slučajno upozna nekoga ko radi na problemu koji njega zanima.

U tome što profesor iz jedne oblasti počne da sarađuje sa istraživačem iz druge.

Tradicionalna obrazovna arhitektura često ljude razdvaja.

Nova ih spaja.

 

Šta ako škola ne mora sama da izgradi sve što joj je potrebno?

Tu dolazimo do jedne ideje za koju mislim da može ozbiljno da promeni način na koji obrazovne institucije razmišljaju o svojoj infrastrukturi.

Dobra škola budućnosti trebaće mnogo više od učionica.

Trebaće joj vrhunski prostori za učenje i grupni rad.

AI laboratorije.

Digitalna biblioteka.

Profesionalni video i audio studiji.

Prostori za produkciju sadržaja.

Konferencijske sale.

Prostori za međunarodne događaje.

Mesta za istraživanje, inovacije i razvoj projekata.

Infrastruktura za livestream i globalnu distribuciju sadržaja.

Prostori za gostujuće profesore.

Mesta gde studenti mogu da sretnu kompanije, istraživače i preduzetnike.

Pojedinačna obrazovna ustanova teško može racionalno da izgradi i održava sve to na najvišem nivou, ali nekoliko institucija unutar jednog ekosistema može.
To je jedan od principa The Forum-a.

Svaka institucija će imati svoj identitet i svoj prostor, a istovremeno će koristiti infrastrukturu koju sama verovatno nikada ne bi izgradila.

To menja ekonomiju obrazovne infrastrukture.

Ali, po mom mišljenju, mnogo važnije — menja kvalitet obrazovnog iskustva.

 

Zamislite jedan običan dan učenika u takvom okruženju

Učenik dolazi u školu i prvi deo dana provodi u Learning Studiu radeći na problemu sa svojim timom. Kasnije odlazi u AI Studio gde razvija ili testira rešenje.

Za projekat mu je potreban video, pa nekoliko spratova dalje koristi profesionalni produkcijski studio.

Istog dana u konferencijskom centru gostuje istraživač ili preduzetnik iz inostranstva čije je predavanje otvoreno studentima.

Na pauzi u centralnom prostoru sreće ljude iz kompanije koja radi upravo u oblasti koju istražuje.

Njegov tim nekoliko nedelja kasnije rezultate projekta predstavlja publici.

Ne kao simulaciju školskog zadatka. Nego kao stvaran rad predstavljen stvarnim ljudima.

Takav učenik školu ne doživljava kao mesto na kojem dobija zadatke. Doživljava je kao platformu sa koje može nešto da napravi.

Mislim da je to ogromna razlika.

 

Škola i stvarni svet više ne smeju da budu dva odvojena sveta

Godinama u obrazovanju ponavljamo da učenike treba pripremiti za stvarni svet.

A zatim ih tokom obrazovanja držimo gotovo potpuno odvojene od njega.

To je paradoks.

Studenti uče o kompanijama, ali retko rade sa njima.

Uče o preduzetništvu, ali retko upoznaju ljude koji upravo grade kompanije.

Uče o istraživanju, ali retko dele prostor sa istraživačima.

Uče komunikaciju, ali retko sopstvene ideje moraju da predstave ozbiljnoj publici.

The Forum je projektovan drugačije.

Obrazovne institucije neće biti izolovana ostrva unutar zgrade.

Pored njih će svakodnevno raditi istraživački centri, tehnološke i EdTech kompanije, razvojni timovi, startupi, fondacije, međunarodne organizacije i drugi partneri koji pripadaju istom ekosistemu.

Ne zato da bismo školu pretvorili u kompaniju.

Nego zato što verujem da obrazovanje postaje bolje kada je u stalnom kontaktu sa svetom za koji priprema ljude.

 

AI ne sme da postane još jedan kabinet u školi

Posebno sam oprezan prema načinu na koji danas škole uvode veštačku inteligenciju.

Najlakši put je dodati novi predmet, novi softver ili novi kabinet.

Ali AI je mnogo veća promena od toga.

On menja samu prirodu intelektualnog rada.

Ako mašina može za nekoliko sekundi da napiše solidan tekst, onda učenika moramo mnogo ozbiljnije da naučimo da postavlja pitanja, procenjuje kvalitet odgovora, razlikuje činjenicu od uverljivog izmišljanja, povezuje discipline, formira sud i preuzima odgovornost za odluku.

Zato AI Studio u The Forum-u neće biti računarska učionica. Biće mesto eksperimenta.

Mesto u kojem studenti, nastavnici, istraživači i kompanije zajedno ispituju šta AI omogućava, gde greši, kako menja određenu profesiju i razvijaju nove modele učenja.

Tehnologija će se menjati.

Sposobnost da razumemo promenu mora postati deo obrazovne infrastrukture.

 

Biblioteka budućnosti neće biti skladište knjiga

Isti princip važi i za biblioteku.

Knjige ostaju važne.

Ali prostor koji je nekada bio projektovan prvenstveno za čuvanje knjiga danas mora postati mesto dubokog rada, istraživanja i koncentracije.

Learning Commons će biti nova generacija biblioteke: spoj digitalnih baza znanja, AI alata, prostora za samostalni rad, istraživanje i male timove.

U svetu u kojem je informacija neograničena, jedan od najvrednijih resursa postaće nešto potpuno drugo:

Mesto na kojem čovek može ozbiljno da misli.

 

Škola ne treba da bude prazna čim se završi nastava

Još jedan problem tradicionalne obrazovne zgrade jeste njena neverovatno slaba iskorišćenost.

Ogromni prostori su građeni za nekoliko sati nastave dnevno, određeni broj dana godišnje.

Uveče su prazni.

Vikendom su prazni.

Tokom raspusta su prazni.

To je i ekonomski i društveno nelogično.

The Forum će funkcionisati po principu 365 dana aktivnosti.

Ujutru nastava i istraživanje.

Tokom dana rad kompanija i projektnih timova.

Popodne radionice.

Uveče predavanja, kulturni programi ili konferencije.

Vikendom događaji.

Tokom leta međunarodni programi, kampovi, rezidencije, istraživanja i projekti.

Dobra obrazovna infrastruktura ne bi trebalo da bude samo mesto održavanja nastave.

Trebalo bi da bude jedan od najživljih delova grada.

 

A gde je u svemu tome čovek?

Postoji jedna opasnost koju ne želim da previdimo.

Kada govorimo o budućnosti obrazovanja, vrlo lako počnemo da govorimo samo o tehnologiji. AI. Robotika. Virtuelna realnost. Digitalni alati.

Ali tehnologija sama po sebi ne odgovara ni na jedno od najvažnijih obrazovnih pitanja.

Kakvog čoveka želimo da obrazujemo?

Koje vrednosti treba da sačuva?

Kako treba da koristi moć koju mu tehnologija daje?

Kako razvijamo karakter, odgovornost, radoznalost, empatiju, samostalnost i sposobnost prosuđivanja?

Kako povezujemo tehnološki napredak sa kulturom, identitetom i ljudskim dostojanstvom?

Zbog toga The Forum neće biti hram tehnologije.

Čovek ostaje u njegovom centru.

Tehnologija će biti izuzetno napredna, ali što manje nametljiva.

Biće prisutna svuda, a retko vidljiva.

Najbolja tehnologija nije ona kojoj se divimo.

Najbolja tehnologija je ona koja nam omogućava da budemo sposobniji ljudi.

 

Najvažnije odluke o školi donose se pre nego što se ona izgradi

Postoji još jedan razlog zbog kojeg danas javno govorim o ovoj ideji.

Kada je zgrada završena, veoma je teško menjati njenu osnovnu logiku.

Možete promeniti nameštaj.

Možete pomeriti pregradni zid.

Možete instalirati novi ekran.

Ali ne možete lako promeniti odnos prostora, vertikalne komunikacije, kapacitete, laboratorije, ulaze, konferencijske zone i čitavu infrastrukturu zgrade.

Zato ozbiljna obrazovna ustanova ne bi trebalo da traži svoj prostor tek kada je zgrada gotova.

Treba da učestvuje dok se ona projektuje.

Ako neka škola ili univerzitet zna da će u narednoj deceniji imati nekoliko hiljada učenika ili studenata, da želi sopstvene laboratorije, specifične nastavne formate, međunarodne programe ili posebnu tehnološku infrastrukturu, trenutak da o tome razmišlja nije šest meseci pre preseljenja.

Trenutak je kada arhitekta još drži olovku.

To je trenutak u kojem se definiše mesto svake institucije unutar The Forum-a.

 

Ne tražimo samo korisnike prostora

To mi je možda i najvažnije.

The Forum neće biti velika zgrada podeljena na kvadrate za iznajmljivanje.

Time bismo promašili celu ideju.

U njemu će biti institucije i organizacije koje razumeju zašto ovakav prostor postoji i koje svojim prisustvom čine ekosistem boljim.

Zato će pitanje biti manje: „Koliko kvadrata vam treba?“ a mnogo više: „Šta želite da vaša obrazovna ustanova bude za deset godina?“

Tek onda treba projektovati prostor.

Neke institucije će želeti samo sopstvenu obrazovnu celinu.

Druge će želeti laboratorije.

Neke istraživačke centre.

Neke međunarodne programe.

Neke možda nekoliko hiljada kvadratnih metara i čitav kampus unutar većeg sistema.

Meni je upravo ta raznolikost zanimljiva.

Veliki ekosistemi ne nastaju slučajno. Pre nego što okupe prave ljude, neko prvo mora da vidi ono što još ne postoji.

 

The Forum je upravo takva ideja. Moja uloga nije da unapred odredim sve što će se u njemu događati, već da postavim viziju, okupim ključne funkcije i napravim prostor u kojem će moći da nastane ono što danas još ne možemo potpuno da predvidimo.

Jer vizija daje pravac, ali tek ljudi daju život prostoru. Kada na jednom mestu spojite obrazovanje, istraživanje, tehnologiju, stvaralaštvo, preduzetništvo i privredu, nastaju veze i ideje koje nijedna institucija ne bi mogla da proizvede sama.

 

Prvo neko mora da napravi ono što ne postoji. Tek onda pravi ljudi mogu da od toga naprave više nego što je iko pojedinačno mogao da zamisli.

 

Ne gradimo školu budućnosti. Gradimo mesto iz kojeg mogu nastati mnoge škole budućnosti.

To je možda najprecizniji način na koji danas mogu da objasnim The Forum.

Ne pokušavamo da predvidimo kako će izgledati jedna idealna škola 2040. godine.

Verovatno bismo pogrešili.

Gradimo infrastrukturu dovoljno fleksibilnu, tehnološki naprednu i ljudski inspirativnu da različite škole, univerziteti, istraživači i kompanije u njoj stalno stvaraju nove modele obrazovanja.

To mi deluje mnogo ozbiljnije od pokušaja da pogodimo budućnost.

The Forum je mesto koje će se menjati zajedno sa budućnošću obrazovanja.

The Forum je danas projekat u kojem se ta budućnost već crta.

Za nekoliko godina biće beton, staklo, instalacije i arhitektura.

Tada će mnoge odluke već biti donete.

Zato mislim da je upravo sada trenutak da obrazovne institucije koje razmišljaju deset, dvadeset ili trideset godina unapred sebi postave jedno jednostavno pitanje:

Kada The Forum otvori vrata – gde želimo da budemo u njemu?