Persiranje je nešto što većina ne vidi – mehanizam za doziranje bliskosti

Najdublji odnosi koje imam u životu nastali su na „Vi“.
Ne uprkos distanci – već zahvaljujući njoj.

Ljudi često insistiraju na „ti“.
Ne zato što postoji bliskost, već zato što žele da je preskoče.

To je pokušaj da se odnos ubrza. Da se zaobiđu kriterijumi. Da se privatno uvede tamo gde mu mesto još nije.

Ne gradi se bliskost.
Gradi se iluzija.
A iluzija u odnosima uvek ima cenu.

Kada svi postanu „prijatelji“, status prijateljstva gubi vrednost.
Bez kriterijuma – nema razlike.
Bez razlike – nema težine.

Privatni odnosi nisu standard.
Oni su luksuz.

I sistem sebi taj luksuz ne može da priušti.

Jer sistem mora da bude stabilan, predvidiv i pravedan, a privatni odnos uvodi očekivanja koja to narušavaju: poseban tretman, veća tolerancija, sporiji sud, više razumevanja, odstupanje od standarda…

Ako to ne daš – ljudi se osećaju povređeno.
Ako to daš – sistem gubi kredibilitet.

Tu nema neutralnog ishoda.

Zato sam najveće probleme u poslu imao onda kada sam pristajao da se poslovni odnos nazove prijateljstvom.
Ne zato što je prijateljstvo loše.
Nego zato što je pogrešno mesto.

Postoji redosled.
Prvo se gradi odnos kroz vreme, doslednost i kriterijum.
Ako opstane – možda postane privatni odnos.

Ali obrnuto ne funkcioniše.
Ne možeš nekoga nazvati prijateljem na početku i očekivati da sistem ostane netaknut.

Zato ne pristajem na „ti“ kao prečicu.
Ne zato što želim distancu. Već zato što štitim strukturu.
Jer persiranje daje nešto što većina ljudi ne vidi.
Ono uvodi mehanizam za doziranje bliskosti.

Ne moraš odmah da odlučiš šta je odnos.
Ne moraš da biraš između hladne distance i veštačke bliskosti.

Postoji prostor između.

Kroz „Vi“ odnos može da se razvija postepeno.
Bliskost se ne podrazumeva – ona se gradi.
I kada se pojavi, ima težinu jer nije data unapred.

Persiranje omogućava da odnos raste bez pritiska i bez narušavanja sistema.

To nije formalnost.
To je kontrola tempa odnosa.

I imam vrlo konkretno iskustvo koje to potvrđuje.

Sa ljudima od najvećeg poverenja u svom sistemu – i danas sam na „Vi“.
Sa Nikolom, koji je kao mladić sa 23 godine došao u našu kompaniju i koji je prešao put od pripravnika do izvršnog menadžera i postao mi najbliži saradnik ikada, sa kojim sam proveo dane i dane na putovanjima, u razgovorima koji su često bili daleko izvan posla.
Sa Milenom sa kojom sam takođe na „Vi” danas imam isti odnos poverenja i bliskosti u radu.

U oba slučaja – nikada nismo prešli na „ti“.
I upravo zato odnos nije izgubio strukturu.

Naprotiv.

Dobio je dubinu bez gubitka jasnoće.
Bliskost bez očekivanja.
Poverenje bez pritiska.

Najdublji odnosi koje imam u životu nisu nastali tako što smo ukinuli distancu. Nastali su tako što smo je razumeli i zadržali tamo gde treba.