Arhitektura jednog odrastanja

Postoje mesta koja nisu adresa.
Ona postanu temelj.

Za mene je to bio Zemun. Boračko naselje – naselje Save Kovačevića.

Tamo sam odlazio kao dete, svakom prilikom kada sam bio slobodan — vikendima, raspustima, bez plana i bez potrebe da objašnjavam gde sam. Danima moji roditelji nisu zvali. Nije bilo kontrole. Nije bilo strukture. Bilo je potpune slobode.

I upravo zato – to je postala moja kuća.

U toj kući nisu živeli samo baka i deda. Tu je bio i moj ujak.

Večeri sa njim su bile velike i važne. Razgovori o svemu i svačemu. Bez pritiska. Bez uloge. On je za mene bio ono što moj otac nikada nije uspeo da bude – prisutan na način koji oblikuje.

Boračko naselje je imalo svoju logiku i svoju istoriju. Stanove su dobijali zaslužni borci iz Drugog svetskog rata. Moj deda je bio jedan od njih. Baka posle useljenja radila godinama, a deda je već bio u penziji i držao ritam kuće.

Ali suština nije bila u tome. Suština je sledeća: Najvažniji period mog odrastanja – od osme do osamnaeste godine – proveo sam upravo tamo.

I danas znam da je to imalo neprocenjiv značaj za moj život.

To nije bilo detinjstvo. To je bio sistem.

Temelj načina na koji razmišljam. Temelj odnosa koje gradim. Temelj osećaja slobode koji kasnije pokušavamo da vratimo, a retko uspevamo.

Drugovi. Igre. Dani bez cilja, ali sa punim smislom.

Sećam se pobedničkih utakmica koje su za nas bile kao svetska prvenstva.
Kako smo pravili „skije“ od ručki plastičnih gajbi za flaše.
Farbanja bicikala svaki čas. Umetanja trakica od kiselog mleka u točkove na žice, da se čuje. 

Banana sedišta.
Sitnih svađa sa stanarima zbog buke koju smo pravili.
Krađe voća.
Branja “ringlova”.
Pravljenja praćki i municije od žice.
Pravljenja duvaljki od vodovodnih cevi sa mecima od sjajnog papira iz ilustrovanih novina.
Prvih simpatija.
Ležanja na travi i mojih priča o kosmosu, koje su tada bile podjednako stvarne kao i svet oko nas.
Kako sam im svirao gitaru dok smo sedeli na drvenim klupama oko igrališta.

To nisu detalji. To je arhitektura jednog odrastanja.

Društvo koje sam imao tamo sam voleo više od društva iz škole ili društva sa Novog Beograda gde smo živeli porodično.

Deset godina sam svaki slobodan trenutak provodio tamo. Bez potrebe da nešto postignem. Bez ideje da „gradim sebe“. 

A upravo sam tamo izgrađen.

Mi kao generacija X nismo mogli ni da zamislimo ovakav svet.
Odrasli smo bez uredjaja i stalne “povezanosti” sa njima. Bez potrebe da budemo dostupni u svakom trenutku. Bez ideje da će nečiji život postati sadržaj za nepoznate ljude.

Svet je bio sporiji. Stvarniji. Tiši, ali smo ga čuli bolje od generacija danas.

Razgovaralo se uživo. Čekalo se. Ćutalo se, i to je bilo normalno.

Nismo mogli da zamislimo da će ljudi više gledati u ekran nego jedni u druge. Da će se uspomene praviti za publiku, a ne za sebe. Da će povezanost rasti, ali i usamljenost zajedno sa njom.

I možda je upravo zato važno da se ponekad setimo sveta koji smo poznavali – ne iz nostalgije, već da ne zaboravimo šta je zaista vredno.

Posebno mesto u svemu tome ima Aca. I njegova porodica.

Njegov otac je bio književnik. Za mene tada – nešto mnogo veće od toga.

Nosio sam mu svoje pesme. On ih je čitao i čuvao. Svojim komentarima im je davao oblik. Uzimajući ih ozbiljno, učio me je da i ja sebe shvatim ozbiljno.

To su bili mali, tihi trenuci, ali sa ogromnim uticajem.

Pre nekoliko dana, Aca mi je doneo sve te pesme. Čuvao ih je četrdeset godina.

Četrdeset godina!

U tom trenutku, nisam se vratio samo u jedno vreme. Vratio sam se u sebe.

Teško je opisati šta sam tada osetio. To nije bila samo emocija. To je bio susret sa sopstvenim početkom.

Uz to, doneo mi je i rokovnik sa rukopisom njegovog oca, pisan neposredno pred smrt. I još jednu knjigu za čitanje.

To nije poklon.
To je poverenje.
To je kontinuitet.
To je vrednost koja se ne meri.

Za mene – neprocenjivo.

Aci sam predložio da ponovo okupimo sve najbliže drugove iz naselja. Jedna večera u mojoj organizaciji, u mom omiljenom restoranu. Posle četrdeset godina.

Svi su se odazvali odmah. Bez pitanja. Bez kalkulacije. To je već bio dokaz.

Te večeri, za stolom, sedeli su ljudi koji su nastavili svoje živote. Svako na svoju stranu. Sa svojim pričama, uspesima, borbama.
Ali ispod svega toga – ništa se nije promenilo.

Večiti dečaci. Iz Boračke…

Svako je ispričao svoju priču. Ali ono najvažnije nije bilo izgovoreno.

Osećalo se.

Poštovanje. Dobronamernost. Emotivna veza izmedju drugova koja nije prekinuta svih ovih godina,  samo je bila tiha.

Sećali smo se svega. I upoređivali sa novim generacijama.

I stalno dolazili do istog zaključka: Predivno smo odrasli!

Dan posle, osećaj nije nestao.
Kao da se to veče nije završilo. Dva dana posle, kada ovo pišem – isto. Kao da neće proći, ne bar do sledećeg sličnog susreta. 

Kao da smo samo nastavili tamo gde smo stali.

I možda je to najveća vrednost takvih odnosa.

Ne zavise od vremena. Ne troše se. Samo čekaju.

Te večeri sam pošto smo se razišli napisao:

„Dragi moji drugovi, hvala vam svima na predivnoj večeri i druženju. Drugo se nije ni moglo očekivati od svih vas. Svaki trenutak je bio ispunjen lepotom, poštovanjem i dobronamernošću.
Puno vas pozdravljam i volim.
Neka ovo naše druženje započeto pre 50 godina nastavi i dalje.
Pamtimo svi 19.03.2026. – posle 40 godina. Nema svako sreću i priliku da nastavi tamo gde je stao posle toliko godina. Mi imamo. Iskoristićemo je.
Živi mi, zdravi i dobri bili, ovako kao sada.
Do sledećeg viđenja…“

I za kraj, bez dodatnih objašnjenja – moj Aco, Ćole, Rašo, Željko, Karna, Šić, Bojane – hvala vam svima.
Na detinjstvu. Na temeljima. Na tome što i dalje postojimo – isti.

Setili smo se i onih koji nisu ovo veče bili sa nama: Meki, Toša, Beli, Šiler.

I onih koje, nažalost, više nećemo moći da vidimo: Radeta i Malog Šića.

Jer ono što smo zajedno živeli ne nestaje. Samo menja oblik. Večiti dečaci. Iz Boračke, što bi rekao Ćole.