Roditelji se gotovo nikada nisu okupili oko dobrog
O snazi da gradiš u zemlji u kojoj ljudi lakše ruše nego što podržavaju.
Pre nekoliko godina dobio sam pismo od jednog roditelja – poznatog domaćeg PR stručnjaka, zabrinute zbog situacije u jednoj od škola koju sam osnovao. Neki roditelji iz škole su joj deligirali ulogu uništitelja, jer se ona po njihovom mišljenju, u skladu sa svojom strukom, razume u to kako kroz medije nešto efikasno da uništi. Ali ne nešto malo, nego upravo školu u koju idu njihova deca.
Kada mi se obratila, u njenom tonu prepoznao sam energiju krize, ali i nešto dublje: kolektivni refleks koji se u ovoj zemlji ponavlja iz generacije u generaciju – želju da se institucija ne popravi, nego kazni.
Kriza je, paradoksalno, nastala oko jednostavne stvari – probnih testova. Jedna od mama, kao po pravilu, pojedinac kolovodja, željan pažnje, kojoj se niko iz straha od neprijatnosti ne suprotstavlja, ima dete koje nije dovoljno radilo. A u pitanju su bile redovne Interne provere znanja koje služe da učenici vide gde se sa znanjem nalaze i kako da se bolje pripreme za zvanične ispite. Ni benignije stvari, ni nerazumnije reakcije, istovremeno.
Ali upravo u tom trenutku isplivala je suština našeg nerazumnog ponašanja. Test ne meri znanje, nego postaje povod za pobunu i ucenjivanje radi postizanja nezasluženih rezultata.
Pomenuta PR stručnjakinja mi je pisala da roditelji planiraju obraćanje medijima i zahtev za oduzimanje licence školi.
Odgovorio sam joj mirno, ali jasno:
„Oduvek mi je bilo fascinantno kako se ljudi tako lako organizuju i daju sve od sebe da se nešto što je neko stvarao 25 godina sruši u što kraćem vremenu.“
Trideset godina u obrazovanju i ista slika
Za trideset godina rada u obrazovanju sam dobio tako malo poruka podrške za sve što smo radili. U Srbiji je to gotovo nemoguće. Ni jedno pismo koje počinje rečenicom: „Vidim šta gradite. Mogu li da pomognem?“
Ali sam zato dobio na stotine poruka u kojima se traži krivac, pišu optužbe, pretnje, ucene, ili nudi savet kako bi „trebalo“ da se vodi škola.
Ljudi su se javljali ne da doprinesu – nego da ospore. Ne da unaprede – nego da oslabe.
„Da sam dobio barem ijedan mejl podrške, ponude za pomoć, barem malo bi sve izgledalo uravnoteženo – ovako decenijama unazad imamo samo pretnje.“
Ta rečenica danas za mene danas govori više nego ikad.
Ona sabira iskustvo jednog života u upravljanju u obrazovanju: da u ovoj sredini većina čeka trenutak da kritikuje, a gotovo nikada da pomogne. Da je većina spremna da ruši institucije koje ih obrazuju, umesto da im daju snagu.
Kultura poverenja ili kultura sumnje
Kada stvarate institucije, one ne rastu iz savršenstva nego iz posvećenosti. Iz dana u dan, iz pokušaja i ispravki. Iz uverenja da vredne stvari traju dugo i zahtevaju tišinu rada.
Greške postoje, ali kada se nešto gradi, barem kod graditelja, postoji i volja da se popravi, da njegovo delo nastavi da živi i bude sve savršenije.
Ta volja je ista ona koja po kojoj se razlikuje civilizovan sistem od gomile pojedinaca koji traže krivca.
Možda je upravo to ono što najviše nedostaje – vera u sistem. U to da neko drugi može da vodi, da se može imati poverenja, da rešenje ne mora uvek doći odozgo.
Ne verujem u kult lične moći.
Verujem u strukturu, u red, u podelu odgovornosti i poverenje koje se gradi kroz vreme.
Okupiti se oko dobrog
Kada su problemi realni, oni se rešavaju u kući – mirno, sistemski, bez buke. To je jedini način da institucija ostane snažna, a zajednica zdrava.
“Retko, gotovo nikada se nisu okupili oko dobrog, oko toga da pomognu školi, svako sa svoje pozicije.“
Ta rečenica danas ima veći značaj nego ikada. Jer suština stvaranja nije u tome da se svi slože, nego da bar neki odluče da pomognu ono što se gradi, da umesto pretnje pošalju pismo brige. Da u vremenu brzih osuda zasnovanih na ličnom interesu ili nedostacima izaberu miran doprinos razvoju škole – sistema.
