Kada AI preuzme sve, čemu ćeš da služiš?

U poslednjih pet godina, najveće promene na tržištu rada nisu se dogodile na nivoima koji se lako vide – broju radnih mesta, stopi nezaposlenosti ili spisku novih tehnologija. Prave promene dogodile su se u načinu na koji ljudi doživljavaju sebe.

Razlog je jednostavan: AI ne menja samo ekonomiju. AI menja naš identitet.

Automatizacija ne preuzima poslove, menja čovekovu ulogu.

Najozbiljnije globalne analize (WEF, McKinsey, MIT) pokazuju isto: AI retko odmah uklanja ceo posao, ali preuzima 40–60% zadataka u mnogim profesijama.

To znači da se čovek više ne meri količinom posla koji obavi.
U svetu u kojem mašine rade brže, jeftinije i tačnije – količina više nije dokaz vrednosti.

To stvara novu vrstu pritiska: ljudi nisu ugroženi zato što se poslovi gase, ljudi su ugroženi zato što se njihova radna uloga smanjuje, a s njom i osećaj sopstvene svrhe i važnosti.

Najveća globalna kriza nije ekonomska, ona je psihološka.

U više istraživanja (Journal of Vocational Behavior, OECD) ponavlja se ista pojava: čak i tamo gde ljudi zadržavaju posao, osećaj korisnosti nestaje. To je tihi i potcenjeni problem današnjice.

Ljudi osećaju da svet može bez njih.

Slobodno vreme više ne deluje kao luksuz, već kao praznina.

Automatizacija ne smanjuje broj zadataka. Smanjuje ono što su ti zadaci značili – ona smanjuje ljudsku svrhu.

Ovo nije priča o nestajanju poslova. Ovo je priča o nestajanju uloge čoveka.

AI je već bolja od stručnjaka u mnogim domenima i to je dobro.

Stanford AI Index i radovi iz Nature pokazuju da AI već danas nadmašuje ljude u tačno definisanim, stručnim zadacima poput, detekcije određenih bolesti (radiologija, dermatologija), analizi ugovora i pravnoj prefiltraciji, predviđanju ponašanja potrošača, statističkom i analitičkom modeliranju.

Ovo nije pretnja. Ovo je oslobađanje ljudi od repetitivnog, analitičkog, mehaničkog posla. Problem nastaje kada je ceo identitet čoveka vezan za te zadatke.

Svet ulazi u eru u kojoj se čovek ne meri učinkom, već unutrašnjom strukturom.

Ako mašine preuzimaju zadatke, a algoritmi donose operativne odluke… šta ostaje čoveku?

Ostaje ono što se ne može kopirati: emocionalna jasnoća, sposobnost povezivanja sa ljudima, kreativnost, intuicija, strateško mišljenje, samosvest.

To nisu „meke veštine“. To su nove osnove vrednosti.

Sve vodeće institucije (Harvard, MIT, WEF) ističu da svet ulazi u period u kojem ljudske veštine postaju retka roba.

Snaga budućeg čoveka nije u CV-u. Nego u unutrašnjem osloncu.

Kako tržište rada bude napredovalo, a AI preuzimala sve više zadataka, pobediće ne oni koji imaju najimpresivniji rezime. Pobediće oni koji imaju najjasniju unutrašnju strukturu, oni koji imaju: mir pod pritiskom, disciplinu bez spoljne kontrole, identitet koji ne zavisi od radne funkcije, sposobnost da u haosu vide sistem.

U svetu u kojem se sve menja – vrednost ima samo ono što ostane stabilno.

Zato pitanje budućnosti nije: “Koji posao će nestati?”

To je pogrešno pitanje. Pravo pitanje je: Ko ćeš biti kada tvoji zadaci nestanu, a ti ostaneš?

To je nova ekonomija. Ekonomija identiteta, ne produktivnosti. I ona nagrađuje ljude koji znaju ko su i kada svet prestane da traži njihove zadatke.