Budući tehnološki razvoj treba da se prilagodi ljudima i da štiti radnike, a ne obrnuto: Šta donosi (a šta odnosi) industrija 5.0?

Ubrzane društvene i tehnološke promene u sve globalizovanijem i umreženijem svetu primorale su evropske donosioce odluka da traže nova rešenja za transformaciju industrije, koja treba da prati ono što se dešava na ekološkom, demografskom i političkom planu, istovremeno uzimajući u obzir nivo potrebnih znanja i veština radne snage.

Transformacija industrije ne bi trebalo da ugrozi kompetitivnost evropske ekonomije i njen rast, međutim mora biti mnogo više usmerena ka ljudima, stabilnija i fleksibilnija kako bi podnela velike krize koje su izazvane nenadanim okolnostima poput pandemija, migracija, ekonomskih padova i drugih potencijalnih potresa koji mogu da zadese planetu.

Humanizacija industrije sutrašnjice iziskuje smanjenje pritiska na čoveka kao individuu

Tri glavne karakteristike tzv. industrije 5.0, koja treba da bude dostignuta u budućnosti, jesu:

• orijentisanost ka ljudskom faktoru,
• elastičnost i
• održivost.

Evropska unija, svojim glomaznim birokratskim aparatom i velikim brojem tela, ipak pokušava da osmisli predloge i strategije kojima bi motivisala poslodavce na inovacije koje će podržavati navedene postulate i humanizovati industriju sutrašnjice.

Pandemija izazvana pojavom virusa COVID-19 demonstrirala je da su adaptabilnost i otpornost od suštinske važnosti za ekonomiju kako bi se ona efikasno prilagodila poremećenim okolnostima i drugačijim procesima i umanjila moguću štetu.

Postaje sve jasnije da, zarad efikasne preobrazbe ekonomije u skladu sa neprilikama, razvoj tehnologije treba da prati ljude i njihove osobenosti i da u isto vreme umanji pritisak na čoveka kao individuu koja mora da prati tehnološki razvoj i prilagođava svoje veštine tom procesu. Ovakav antropocentrični tehnološki razvoj ide u prilog ne samo prevazilaženju nestabilnih situacija već i ispravnom popunjavanju praznina u biznisu koji treba da bude održiv i da uzima u obzir ograničenost resursa naše planete.

Tehnologija, koja se razvija u skladu sa čovekovim potrebama, trebalo bi i da zaštiti radnika i smanji rizik koji je on do sada imao na radnom mestu. Napredni izumi zasnovani na senzorima i podacima (big data) i veštačka inteligencija sve više su prisutni i optimizuju širok spektar procesa. Imajući u vidu moć ovih inovacija i njihovu upotrebljivost, pretpostavlja se da će se njihovo širenje značajno ubrzavati. Roboti i mašine zasnovane na veštačkoj inteligenciji trebalo bi da precizno obavljaju zadatke koje je do sada obavljao čovek i da time spreče povrede na radu. Ovo bi trebalo da rezultuje win-win situacijom i za industriju i radnike.

U okviru industrije 5.0 vodiće se računa ne samo o potrebama radnika nego i o njihovoj autonomiji, radnim pravima i zaštiti ličnih podataka.

Neki poslodavci usled dominantnog fokusa na profit zanemaruju prava radnika i ne poštuju njihovu privatnu sferu, niti im u dovoljnoj meri pružaju nezavisnost na radnom mestu. Rast pojedinačne ekonomije svakako mora da bude održan na visokom nivou kako bi ona mogla da parira ostatku sveta, međutim pomenuta prava radnika morala bi da uđu u kalkulaciju uspešnosti kako bi države sprečile odliv radne snage i talenata.

Po čemu se milenijalci razlikuju od prethodnih generacija i kako će to uticati na tržište rada?

Nisu samo nedostatak resursa i potreba za inovativnošću ono što će industriju orijentisati ka fokusu na radnika i konceptu održivosti, već i činjenica da će radno sposobna populacija pretrpeti značajnu promenu dolaskom novih generacija na tržište rada, i to vrlo uskoro.

Prema nekim procenama, do 2025. godine gotovo 75% populacije na tržištu rada činiće tzv. milenijalci, odnosno ljudi rođeni između 1985. i 1995. godine.

Specifičnost ovih generacija je u tome što se njihove vrednosti znatno razlikuju od svih prethodnih generacija, ali i od onih generacija koje će se tek uključiti u poslovni svet.

Mnoga istraživanja su ukazala na to da je ovo grupa sa najraznovrsnijim znanjima i veštinama, svesna života bez digitalnih tehnologija, ali uprkos tome veoma sposobna da vlada njima.

Milenijalci imaju specifična načela u pogledu radnog okruženja. Oni žele da rade za sveobuhvatno odgovorne poslodavce, koji se sa pažnjom odnose prema svojim zaposlenima i životnoj sredini i koji nude prilike za obrazovanje i napredovanje u poslovnom smislu, ali i mogućnost da, posredstvom kompanija u kojima su zaposleni, urade nešto što ima posebnu vrednost za društvo u celini.

U skladu sa ovom velikom promenom koja je već zahvatila tržište rada, poslodavci će morati da intenzivnije razvijaju strategije zadržavanja talenata i kvalitetnog kadra tako što će usklađivati svoje vrednosti i poslovne procese s očekivanjima ove generacije.

Mladi ljudi smatraju da nisu dovoljno sposobni i opremljeni neophodnim radnim veštinama

Posebna dimenzija koja se mora detaljno sagledati u procesu dostizanja industrije 5.0 jeste upravljanje veštinama.

Svaki deo evropskog kontinenta suočava se sa deficitom određenih setova veština, kao i zaostajanjem obrazovnog sistema za potrebama industrije. Iako poseduju određeni set digitalnih kompetencija, mladi ljudi ne osećaju da su u celosti sposobni i opremljeni veštinama koje su potrebne na tržištu rada.

Rezultati studije konsultantske kuće Deloitte otkrili su da 70% mladih veruje da ima samo neke od trenutno neophodnih veština koje će biti aktuelne i u budućnosti.

Ovaj problem bi trebalo da bude prevaziđen posebnim postupkom u razvoju tehnologije, usmerenim ka kreiranju jednostavnijih rešenja koja će biti intuitivnija za korišćenje. Njegova implementacija omogućiće značajno skraćenje vremena potrebnog za sticanje posebnih veština za upotrebu nekog novog otkrića.

Koja je uloga obrazovanja u nastanku industrije 5.0?

Stvaranje industrije 5.0 zahteva agilnost državnih vlasti i svih sektora, pa tako i obrazovnog, koji bi, uporedo sa tehnologijom, trebalo da razvija i obuke i treninge za njenu primenu. Agilnost obrazovanja bi se postigla multidisciplinarnim pristupom kroz koji bi se kompanije povezale sa obrazovnim i naučnim sektorom.

Održivost predstavlja koncept prema kom Evropska unija već godinama oblikuje svoje strategije i planove. Usvajanjem Zelenog dogovora (Green Deal) krajem 2019. godine, ova zajednica zemalja obavezala se na tranziciju ka održivoj ekonomiji. Uporedo sa ovim podvigom, zemlje Evropske unije moraju ubrzano raditi na tehnološkim dostignućima kako bi održale konkurentnost na globalnom nivou, posebno uzimajući u obzir ekonomske poteškoće koje je iznedrila zdravstvena kriza prouzrokovana pojavom koronavirusa.

Upravljanje industrijskog razvoja prema zacrtanom cilju dostizanja klimatski neutralnog kontinenta biće postignuto kroz prilagođavanje prioriteta industrije principima koji su dogovoreni u okviru dokumenata kao što su Zeleni dogovor, Evropa spremna za digitalno doba i Ekonomija koja radi za ljude.

Ove težnje Evropska unija će ostvarivati kroz svoje fondove i programe poput Horizon+ i Erasmus. U prilog njihovoj realizaciji ići će i inicijative u okviru postojećeg Evropskog istraživačkog prostora i Evropskog obrazovnog prostora, koji tek treba da se oformi. Kroz ove kanale Unija će usmeravati i motivisati nove generacije akademskih građana i istraživača da grade odgovorno društvo, zasnovano na idejama održivosti.

Benefiti i za stanovništvo i životnu sredinu

Dešavanja koja su u skorijem periodu uzdrmala svet poput pojačanih migracija, Bregzita, zategnutog odnosa Kine i Sjedinjenih Američkih Država i aktuelne pandemije korenito menjaju društvene i ekonomske odnose. Stvarni obim promena pak još ne možemo ni da sagledamo – pomenuti procesi još se nisu okončali, a već se pojavljuju novi izazovi. Zbog svega pomenutog, izgradnja rezistentne industrije koja će obezbediti prosperitet i u nestabilnim okolnostima predstavlja prioritetnu oblast delovanja.

Industrija 5.0 trebalo bi da obezbedi stanovništvu ne samo poslove već dugoročnije benefite i napredak, pre svega, na polju rasta i napretka brige o životnoj sredini, ograničenosti resursa i ljudskim pravima.

Svako dodatno povezivanje mora da bude propraćeno uspostavljanjem čvrstih poslovnih procesa s obzirom na to da stvaranje novih korelacija među sistemima rađa rizik za neravnotežu i neizvesnost koje mogu brzo da se prošire na sve uzajamno povezane aktere.

Evropa na prekretnici

Ono što se može zaključiti iz svega navedenog jeste da se Evropa nalazi pred drastičnim promenama koje će uticati na društvene odnose, demografiju i političku situaciju širom kontinenta i koje će takođe ubrzati digitalizaciju.

Već decenijama se pod pritiskom globalizacije govori koliko je svet podložan nestabilnostima usled brzog prenošenja tenzija i konflikta sa jednog kraja sveta na drugi. Trenutna pandemija je to dodatno obznanila. I prosečnim građanima i kreatorima politika postalo je jasno da održivi razvoj i fleksibilnost industrije ne smeju više biti samo principi proklamovani isključivo u strateškim aktima.

Kompanije treba da posluju i inoviraju uz poštovanje potreba ljudi i njihovih prava ne samo sa gledišta zadržavanja talenata i unapređivanja proizvoda koje nude na tržištu već i radi brige o sistemu u kome obitavaju. Tako će doprineti lokalnoj i regionalnoj stabilnosti i time izbeći ozbiljnije udare.

Prateći ustanovljene ciljeve, sistem obrazovanja nesumnjivo mora da bude elastičniji i da brže prepoznaje veštine koje nedostaju radno aktivnim stanovnicima. Ovo se odnosi i na formalne školske ustanove, a još više na neformalne koje nudi obuke i prekvalifikacije.

Autori Programa veština za Evropu za održivu konkurentnost, socijalnu pravednost i otpornost uveli su pojam „skills for jobs” kako bi se blagovremeno detektovale veštine koje su potrebne tržištu rada i kako bi obrazovni sistem odgovorio na tu potrebu. Program preporučuje da se brza identifikacija traženih umeća uključi i u nacionalne strategije, ali i da privatne kompanije razotkriju jaz u veštinama i da odgovore adekvatnim treninzima i prekvalifikacijom.

S obzirom na pojačanu automatizaciju i robotizaciju poslovanja, obrazovni sistem mora da jača kreativnost kao jedinu karakteristiku koja ne može da bude zamenjena mašinama. Radnici treba da budu sposobni da iskoriste svoje kreativne potencijale i da učestvuju u društvenim procesima, te je stvaranje obrazovnog sistema koji će to omogućiti izuzetno važno.

Milenijalci imaju veći participativni potencijal od svih ostalih generacija i aktivniji su u društvenim promenama. Poželjno je da poslodavci, s tim na umu, pokreću društveno-korisne projekte koji bi povećali motivisanost ovih pojedinaca na rad. U istom smeru trebalo bi da ide i obrazovni sistem koji bi učenicima ponudio mogućnost i naučio ih da upravljaju društveno-korisnim projektima i uzimaju u obzir socijalnu dimenziju u rešavanju problema.