Evidence based education: Neophodnost obrazovanja u skladu sa naukom u 21. veku
Podučavati i učiti gradivo zasnovano na naučnim dokazima umesto na tradiciji, intuiciji i nečijem ličnom rasuđivanju
Izvanrednost podučavanja meri se na osnovu njegovog uticaja i rezultata.
Osnovni cilj obrazovanja jeste da unapredi celokupno blagostanje učenika. Uprkos tome što njihovim životnim ostvarenjima doprinose lični, porodični i kulturni faktori, veliki broj istraživanja je utvrdio da rad, znanje i verovanja nastavnika imaju veći efekat na uspeh đaka nego bilo šta drugo na šta možemo da utičemo.
Smatra se da je kvalitet predavanja od presudnog značaja za rezultate koji postižu mladi ljudi, a smisleno podučavanje je i samo predmet izučavanja i učenja. Poboljšanje nastave u postojećim školama je verovatno najefikasnija metoda za promociju sveukupnog postignuća i jednakosti.
S tim na umu grupa britanskih naučnika, u saradnji sa Cambridge Assessment International Education, izradila je Great Teaching Toolkit Evidence Review kao set smernica, instrumenata i sistema koje bi trebalo primenjivati kako bi nastavnici marljivo i smisleno radili na svom stručnom osposobljavanju, zahvaljujući čemu će svojim učenicima posledično podeliti vrednija znanja. Očekuje se da ovo rezultuje većom uspešnošću čitavog edukativnog procesa.
Šta podrazumeva evidence based pristup?
Kada se bilo kakvi problemi rešavaju pomoću evidence based pristupa, u njihovo rešavanje implementiraju se naučni dokazi, odnosno činjenice s uporištem u nauci. Ovaj pristup je u procese odlučivanja u ekonomiji i politici prenet iz medicine u kojoj je počeo da se primenjuje devedesetih godina. Danas se evidence based prakse upotrebljavaju u širokom spektru oblasti: od dizajna i stomatologije, preko upravljanja i filantropije, do istraživanja i obrazovanja.
Zaokret ka evidence based pristupu teži da motiviše, pa čak i da primora, stručnjake i ostale donosioce odluka da više pažnje u odlučivanju pruže naučnim dokazima. Krajnji cilj jeste da se na taj način neadekvatne i zastarele prakse zamene efikasnijim.
Definicija evidence based obrazovanja
Kroz evidence based education, odnosno obrazovanje zasnovano na dokazima, edukativne prakse temelje se na čvrsto utemeljenom naučnom istraživanju umesto na tradiciji, intuiciji, nečijem ličnom rasuđivanju i drugim subjektivnim i ne toliko pouzdanim uticajima. Obrazovanje zasnovano na dokazima obuhvata:
- evidence based podučavanje,
- evidence based učenje i
- istraživanje efikasnosti obrazovnih praksi.
Gde bi nastavnici trebalo da ulože svoje vreme i trud kako bi njihovi učenici bili bolji?
Ultimativni naum mnogih učitelja jeste da ih njihovi učenici nadmaše. Stručni tim iz Ujedinjenog Kraljevstva pokušao je da pronikne u najbolje načine za investiciju vremena i truda nastavnika koji žele da njihovi đaci budu bolji i znaju više. Recenzirajući postojeće naučne studije i okvire, oni su odredili četiri prioritetne dimenzije za porast efikasnosti predavača. One podrazumevaju:
- shvatanje konteksta;
- kreiranje podsticajnog okruženja za učenike;
- maksimizacija prilika za učenje;
- motivisanje učenika na promišljanje.
Dimenzije se međusobno prepliću i nadopunjuju i zajedno sadrže ukupno 17 elemenata u vezi sa razvojem specifičnih znanja i veština, kao i unapređenjem školske sredine.
Autori naglašavaju da svojim izveštajem ne impliciraju da se složenost podučavanja može svesti na paket tehnika, ali je iskustveno potvrđeno da najbolji put ka stručnosti nastavnog osoblja predstavlja usavršavanje kompetencija, prihvatanje povratnih informacija i rad u motivišućoj profesionalnoj sredini.
4 dimenzije za unapređenje rada nastavnika
Prva dimenzija: Shvatanje konteksta ili „Dobri nastavnici razumeju sadržaj koji predaju i načine na koje to treba da rade”
Prva dimenzija unapređenja rada nastavnika u ovom dokumentu definiše se kao poznavanje sadržaja samog predmeta koji osoba predaje, ali uključuje mnogo više od toga. Da bi svojim đacima usadili potrebna znanja i veštine, bez ikakvih grešaka, nastavnici bi trebalo da se adekvatno pripreme za davanje objašnjenja, primera i zadataka za svaku temu koje se dotaknu na časovima.
Pored vladanja samim gradivom, u opis predavačkog posla ulaze i pedagoške kompetencije. Podrazumeva se da nastavnici barataju činjenicama u sklopu svog predmeta, ali bi to morali da nadograde i shvatanjem njihove međuzavisnoti i konteksta. Zarad većeg uspeha svojih đaka, od njih se traži i da ocene didaktički potencijal zadataka i njihovu kognitivnu zahtevnost.
Ukoliko učenik ima poteškoće da savlada određene lekcije, dobar nastavnik prepoznaće kojim znanjem treba da ga opremi i koje rupe u znanju ili predrasude ga koče u učenju.
Ispunjavanje elemenata prve dimenzije zahteva sveobuhvatnu upućenost pre svega u materiju koju nastavnik predaje. To se postiže konstantnim učenjem, koje će predavaču obezbediti umeće da odgovori na bilo koje učeničko pitanje i da osmisli odgovarajuće vežbe prema nivou složenosti gradiva. Posmatranjem, komunikacijom i analizom rada i brzine učenja svojih đaka oni upoznaju pojedinačne njihove pojedinačne karakteristike i sposobnosti i anticipiraju prepreke koje nastaju u procesu učenja.
Druga dimenzija: Kreiranje podsticajnog okruženja za učenike ili „Dobri nastavnici stvaraju atmosferu koja podstiče učenje”
Naredna dimenzija za efikasno obavljanje dužnosti nastavnika predstavlja njihovu spretnost da stvore okruženje koje će učenicima davati podstrek za učenje i u kome će oni moći slobodno da se izraze i komuniciraju, kako sa vršnjacima tako i sa predavačima.
Istraživači su ocenili stvaranje kvalitetnog odnosa između nastavnika i učenika kao izuzetno bitan segment ove dimenzije. Nastavnici treba da poštuju integritet učenika, a učenici da priznaju autoritet nastavnika. Poštovanje mora biti obostrano i usmereno na to da škola i za nastavno osoblje i za đake bude zdravo i zadovoljavajuće mesto.
Nastavnici moraju da imaju razumevanja za potencijale svakog pojedinca u odeljenju i njihove lične potencijale, ali i izazove. Prema njima treba da se odnose s empatijom, pružajući im pomoć ili krojeći mere koje bi dovele do toga da talenti i kapaciteti učenika budu iskorišćeni. Ovo posebno važi za odnos nastavnika i učenika koji imaju specijalne obrazovne potrebe i suočavaju se sa preprekama sa kojima se većina njihovih vršnjaka ne suočava.
Imajući u vidu pojačane tokove migracija, pored saosećanja koje nastavnici imaju za talente, kapacitete i posebne potrebe učenika, oni treba da budu i otvoreni za različite kulturološke razlike koje se mogu javiti među grupom učenika. Nastavnici moraju da rade na tome da oni sami razumeju učenike, ali i da sa svim svojim đacima stvaraju prijatnu atmosferu u učionici da bi se učenici potekli iz različitih kulturnih podneblja povezali, funkcionisali zajedno i jedni drugima pružali emotivnu podršku.
Kroz pomenutu dimenziju u ovom dokumentu posebno se analizira motivacija učenika. Izdvajaju se dve vrste motivacije:
- autonomna, koja ona potiče iz samih interesovanja učenika i njegovih preferencija i
- kontrolisana, koja ona potiče iz ograničenja koja nameće okolina.
Uloga nastavnika je da osnaži prvu vrstu motivacije kod svojih đaka. Autonomna motivacija se ojačava kada pojedinci osete da su zadovoljene njihove tri osnovne potrebe: autonomija, kompetentnost i povezanost.
Autonomija se odnosi na osećaj da učenici samostalno oblikuju svoje ponašanje i da je ono usklađeno sa njihovim sopstvenim vrednostima i interesima. Kompetencija podrazumeva osećaj sposobnosti da se proizvedu željeni ishodi i izbegnu neželjeni. Povezanost se odnosi na osećaj bliskosti i uzajamne podrške drugih individua iz zajednice.
Nastavnicima se takođe preporučuje da uvedu i održe visoke standarde i očekivanja kod usvajanja znanja i veština i rešavanja problema. Ipak, da učenici ne bi osetili preveliki pritisak, oni treba da ih ispravno primene.
Treća dimenzija: Maksimizacija prilika za učenje ili „Aktivnosti u učionici dobri nastavnici osmišljavaju tako da učenici nauče što više”
Treća dimenzija koja se odnosi na pružanje prilika učeniku za učenje govori o blagovremenom i pravilnom vremenskom rasporedu obaveza. Nastavnici su dužni da kreiraju i pravilno raspodele gradivo u logične celine, ali i da razreše potencijalne konflikte i probleme s kojima mogu da se suoče u procesu planiranja.
Ova dimenzija se ukratko odnosi na menadžement same učionice. U njoj se kao nadležnosti i zaduženja nastavnika navode učinkovita upotreba vremena i resursa, konzistentna i pravedna primena pravila i prevencija konflikta i otklanjanje eventualnog sukoba.
Zadaci na časovima treba da budu raznovrsni i kreirani tako da istovremeno angažuju učenike i pomažu im da nauče određeno gradivo. Na nastavnicima je da ih pravilno organizuju u nastavne jedinice.Uloga nastavnika jeste da razviju širok spektar različitih aktivnosti čija načela treba jasno da obrazlože učenicima, da upravljaju vremenom i radom u učionici i da umeju da se izbore sa potencijalnim problemima.
Nastavnici ne treba da se opterećuju pravljenjem dodatnih materijala zato što su mu oni već dostupni, baš kao i prilike za napredak na polju menadžmenta u učionici.
Četvrta dimenzija: Motivisanje učenika na promišljanje ili „Dobri nastavnici kreiraju sadržaj, aktivnosti i interakcije kojim pokreću učenike da razmišljaju”
Poslednja dimenzija je za nastavnika najsloženija, ali se ona tiče same svrhe učenja i motivisanja đaka da razmišljaju o onome što su naučili.
Dobri nastavnici bi trebalo da povezuju gradivo i nove ideje sa znanjem i veštinama koje su učenici prethodno stekli kako bi imali celovitu sliku o nekoj pojavi. Uz to, kako bi đacima bilo jasnije zbog čega nešto uče, dobri nastavnici bi trebalo da uklope svoja predavanja u šire postojeće društvene strukture.
Da bi učenici na najbolji način usvojili znanje o celini, cilj zadataka koje nastavnici postavljaju mora biti dubinska analiza pojave umesto površnog bavljenja posledicama. Prilikom zadavanja zadataka nastavnici takođe moraju voditi računa o kognitivnom opterećenju učenika, što bi praktično značilo da oni ne bi trebalo da budu previše zahtevni, ali ni prelaki kako bi pravilno motivisali učenika na rad. Bilo bi poželjno da đaci uče postepeno kako bi i sami nova znanja i veštine sintetisali u širu celinu.
Britanci ističu da svako kvalitetno podučavanje uključuje metod postavljanja pitanja (questioning). Tako se i ovim dokumentom preporučuje postavljanje pitanja sa direktnim naglaskom ne na njihov kvantitet, već na njihov kvalitet i način na koji se koriste. Pitanja bi trebalo da budu takva da isprovociraju dubinsku analizu i pomognu učenicima da utvrde veze između različitih pojmova iz raznovrsnih delova gradiva.
Kvalitet interakcije između učenika i nastavnika je takođe bitan element ove dimenzije. Dosta toga u obrazovnom procesu zavisi od komunikacije, a psihološka istraživanja su dokazala da će negativne kritike imati daleko veći uticaj na dalje ponašanje đaka nego pozitivne, čak i u slučaju da ih ima više. Povratne informacije treba da se kreću dvosmerno: učenici nastavnicima treba da kažu utiske o njihovom razmišljanju, stručnosti i razumevanju, a nastavnici učenicima da pruže uputstva za učenje.
Poseban naglasak stavlja se na praksu i ponavljanje sve dok mogućnost zaboravljanja nije maksimalno smanjena.
Srž ove dimenzije jeste metakognicija, odnosno razmišljanje o razmišljanju, i kako naučiti učenike da promišljaju proces učenja i planiranja i da se kritički osvrnu na pojave koje ih okružuju, ali i da rešavaju probleme na koje nailaze.
Dobri nastavnici, još bolji učenici
Situacija na terenu nije nimalo optimistična i potvrđuje da je pravilno podučavanje komplikovano i u malom procentu uspešno realizovano. Studija sprovedena na 100 eminentnih osoba pokazala je da, kao bivši učenici, nisu mogli da identifikuju nastavnike koji su imali značajnu ulogu u njihovom obrazovnom razvoju, ni daljem životnom putu.
Prateći korak sa svetskim trendovima i implementujući inovativne školske prakse, među kojima je i evidence based obrazovanje, fokus nastavnika u formalnim i neformalnim ustanova u sastavu kompanije LINKgroup jeste baziranje predavanja na naučnoutemeljenim činjenicama, baš kao i izgradnja kvalitetnog odnosa sa đacima. Ovako ustrojen edukativni proces predstavlja jednu od ključnih karika za uspeh kompanije na polju savremenog obrazovanja u jugoistočnom delu Evrope, a odnedavno i u Sjedinjenim Američkim Državama.
Nastavnici 21. veka, pored znanja sopstvene oblasti predavaštva, koje je od suštinskog značaja, treba da poseduju znanje o nastavi i znanje o učenicima, ali i razumevanje predmetnih činjenica, koncepata, principa, metodologije i svoje pedagoške uloge, što je LINKgroup prepoznala kao standard. Bez obzira na to u kojoj instituciji predaju, podrazumeva se da predavači ispunjavaju ove kriterijume.
Zahvaljujući tome, nastavnici institucija unutar sistema LINKgroup predstavljaju uzore, kako đacima, studentima i polaznicima tako i svojim kolegama iz drugih škola. Sudeći prema rezultatima istraživanja Projektnog centra Instituta za moderno obrazovanje, u budućnosti će biti još bolji. Više od 80% nastavnika LINKgroupa je izuzetno motivisano da se dodatno angažuje oko unapređenja nastavnog procesa, a posebno u pogledu rada sa darovitim učenicima, digitalizacije i upotrebe IKT alata u nastavi, medijske pismenosti i tolerancije i sličnog.
Upravo spremnost na celoživotno učenje i napredak kod nastavnika garantuje da kvalitet nastave u ustanovama LINKgroupa može da ide samo uzlaznom putanjom.
