Kada detetu damo sve, možemo mu oduzeti ono najvažnije

Roditelji uglavnom žele da svojoj deci obezbede ono što sami možda nisu imali: sigurnost, dobre uslove, kvalitetno obrazovanje, putovanja, tehniku, mogućnosti i život bez nepotrebnih odricanja.

U tome nema ničeg pogrešnog. Naprotiv, prirodno je da roditelj želi da dete zaštiti od teškoća kroz koje je sam prolazio.

Problem nastaje kada pokušavajući da detetu uklonimo svaku prepreku uklonimo i iskustva kroz koja ono uči koliko nešto vredi.

Što više dete dobija bez čekanja, truda ili odgovornosti, veća je verovatnoća da će ono što dobija početi da doživljava kao normalno stanje stvari. Ne zato što je nezahvalno ili loše vaspitano, već zato što se čovek veoma brzo prilagođava dobrim okolnostima.

Ono što je juče bilo privilegija danas postaje standard, a sutra očekivanje.

Dete vidi rezultat, ali ne i proces

Roditelj zna šta je bilo potrebno da bi porodica živela na određeni način. Zna koliko je radio, šta je odložio, čega se odrekao, koliko je puta bio umoran i koliko je odluka doneo imajući prvenstveno u vidu svoju decu.

Dete, međutim, uglavnom vidi samo završni rezultat.

Vidi hranu na stolu, odeću, telefon, putovanje, školovanje i udoban dom. Ne vidi nužno sate rada, rizike, brige, propuštene prilike i sve ono što je prethodilo rezultatu.

To ne znači da dete nema empatiju. Ono jednostavno ne može da razume proces u kojem nije učestvovalo.

Ako se sve pojavljuje na vreme i bez njegovog angažovanja, dete lako stiče utisak da stvari tako funkcionišu: ono što mu je potrebno jednostavno postoji.

Roditelji tada često kažu: „Trebalo bi da razume koliko se trudimo.“

Ali zašto bi razumelo nešto što nikada nije moralo da iskusi?

Zahvalnost se ne razvija objašnjavanjem

Možemo detetu mnogo puta ponoviti da treba da ceni ono što ima. Možemo mu govoriti kako druga deca žive, koliko nešto košta i koliko je truda bilo potrebno da bi mu se to omogućilo.

Takva objašnjenja mogu biti korisna, ali najčešće nisu dovoljna.

Zahvalnost se ne uči samo slušanjem. Ona se razvija kroz iskustvo, poređenje, čekanje, ograničenja i lični doprinos.

Tek kada dete mora da se potrudi za neki rezultat, počinje da razume vezu između rada i onoga što se dobija. Kada mora da sačeka, shvata da želja ne mora odmah da bude ispunjena. Kada nečega nema neograničeno, počinje pažljivije da se odnosi prema onome što ima.

Vrednost postaje vidljiva tek kada postoji neka vrsta granice.

Zato nije potrebno namerno stvarati oskudicu niti uskraćivati detetu ono što mu je potrebno. Potrebno je da ono ne bude potpuno odvojeno od procesa kojim se stvari stvaraju i obezbeđuju.

Granice nisu suprotnost ljubavi

Roditelji ponekad osećaju krivicu kada detetu nešto ne pruže, iako to mogu. Ako imaju mogućnost da mu kupe ono što želi, zašto bi ga odbili? Ako mogu da reše njegov problem, zašto bi ga pustili da se samo muči?

Zato što mogućnost da nešto uradimo ne znači da je uvek korisno da to i uradimo.

Ako roditelj ukloni svaku prepreku, dete neće naučiti kako da ih savlada. Ako rešava svaki problem, dete neće razviti sigurnost da probleme može da rešava samo. Ako ispunjava svaku želju, dete teško može da nauči razliku između želje i potrebe.

Granica nije odbacivanje deteta. Granica je deo pripreme za život.

Reći „ne sada“, „to moraš da zaradiš“, „prvo završi svoje obaveze“ ili „pokušaj sam, pa ću ti pomoći ako ne uspeš“ ne znači da dete volimo manje. To znači da mu, osim trenutne udobnosti, želimo i dugoročnu sposobnost da se osloni na sebe.

Najvažnije nije da dete nešto nema, već da učestvuje

Cilj dobrog vaspitanja nije da detetu veštački otežamo život kako bi postalo zahvalno. Patnja sama po sebi ne oplemenjuje čoveka, kao što ni materijalna sigurnost sama po sebi ne stvara razmaženost.

Važno je da dete učestvuje.

U skladu sa uzrastom, ono može imati svoje obaveze, doprinositi porodičnom životu, brinuti o stvarima koje koristi, čekati na ono što želi i ponekad samo snositi posledice svojih odluka.

Može naučiti da novac nije samo sredstvo plaćanja već rezultat nečijeg rada. Da se vreme drugih ljudi ne podrazumeva. Da porodični život nije usluga koju roditelji pružaju, već zajednica kojoj svaki član nešto doprinosi.

Dete ne mora da prođe kroz iste teškoće kroz koje su prošli njegovi roditelji. Ali mora da dobije priliku da nauči da ulaže napor i razvije strpljenje, odgovornost i samostalnost.

U suprotnom, u želji da mu damo bolji život možemo mu nenamerno oduzeti sposobnosti koje su nama omogućile da takav život stvorimo.

Roditeljsko odricanje takođe mora imati granicu

Postoji još jedna strana ovog pitanja o kojoj se ređe govori.

Iza rečenice „moje dete ima sve“ često stoje godine roditeljskog umora, nedostatka sna, odlaganja sopstvenih potreba i tihog odricanja od vremena, novca i ličnih želja.

Roditelji ponekad svoju ljubav mere količinom onoga čega su se odrekli. Što su iscrpljeniji, to im se čini da su više dali.

Ali voleti dete i potpuno iscrpeti sebe nisu ista stvar.

Detetu nije potreban roditelj koji mu je predao sve, a zatim ostao bez energije, interesovanja i sopstvenog života. Potreban mu je roditelj koji pokazuje i kako se brine o drugima i kako se čuvaju sopstvene granice.

Ako dete godinama posmatra odraslu osobu koja sve podređuje porodici, može zaključiti da ljubav znači nestajanje sopstvenih potreba. To nije poruka koju želimo da mu prenesemo.

Briga o sebi nije sebičnost. Ona je deo odgovornosti prema porodici i primer koji dete jednog dana može preneti u sopstvene odnose.

Ono što deci ostavljamo

Najvrednije što možemo dati detetu nije život bez problema, već sposobnost da se sa problemima suoči.

Nije neograničena dostupnost svega, već razumevanje kako se stvari stvaraju.

Nije odsustvo svake neprijatnosti, već sigurnost da neprijatnost može da podnese.

I nije roditelj koji se potpuno žrtvovao, već roditelj koji ga je voleo, podržavao i istovremeno naučio da ljubav ne isključuje odgovornost, granice i uzajamnost.

Možda je upravo to najveći paradoks roditeljstva: ponekad detetu pružamo više upravo onda kada mu ne damo sve.