Da li je obrazovanju potrebna psihoterapija?

By branka.miranovic
In Budućnost obrazovanja
Feb 23rd, 2014
0 Comments
1653 Views

Odnos psihoterapije i obrazovanja može se posmatrati iz perspektive primene psihoterapijskih metoda i tehnika u različitim obrazovnim kontekstima: u obrazovanju dece, u procesu obrazovanja i usavršavanja nastavnika, ali i drugih, različitih kadrova, kao i u HR oblasti. Primenom različitih psihoterapijskih tehnika u procesu učenja i obrazovanja povećava se mogućnost učenja, obezbeđuje se zadovoljstvo u procesu saznavanja, što zajedno vodi do pozitivnih iskustava i učenika i facilitatora.

Psihodrama, kao grupni i akcioni psihoterapijski metod, baziran na korišćenju dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike, posebno je pogodna za primenu u učenju i obrazovanju. U psihodrami, akcione tehnike predstavljaju manifestaciju filozofije koja obuhvata spontanost i kreativnost kao univerzalne potencijale. U psihodramskoj akciji omogućava se susret sa osobama, situacijama, različitim temama i problemama, svim onim delovima života koji ne mogu da se dožive među koricama knjige, a sve to kroz akciju, i iskustveno doživljavanje.

Kao najprisutniji deo psihodramske akcije u obrazovanju pominje se igranje uloga. Igranje uloga, sociodramsko i psihodramsko odigravanje, kreativna drama i druge improvizovane pozorišne igre, omogućavaju povratak spontanosti i razvoj onih veština koje su potrebne za život u modernom društvu. Bilo u biznisu, umetnosti ili ličnom i društvenom životu, ove veštine su važne jer vode konstruktivnoj promeni. Igranje uloga omogućava objedinjavanje emocionalnog i misaonog funkcionisanja, pokrećući njihovo istovremeno i paralelno delovanje. Kroz iskustvo dramske igre učesnici u obrazovnom procesu povezuju lična pitanja i doživljaje sa predmetom učenja. Objedinjavanjem ličnog iskustva i sadržaja koji se uči, stiče se dublje razumevanje materije. Zamišljanjem i odigravanjem, učenje postaje deo čulnog, emotivnog i intelektualnog iskustva, i na taj način postaje sastavni deo ličnosti.

Ishodi primene akcionih psihodramskih tehnika u obrazovanju su brojni. Kroz akcione tehnike razvijaju se kreativnosti, spontanost, inventivnost, empatija, odgovornost, samopouzdanje, veštine komunikacije, zastupanja sopstvenog i uvažavanja tuđeg mišljenja, kao i timski rad.

Psihodrama i njene akcione tehnike dovode do učenja koje je iskustveno, koncipirano “sada i ovde”. Iako je akcija u psihodrami fiktivna, zbog atmosfere poverenja i sigurnosti koja se razvija u psihodramskom kontekstu, rezultati rada postaju iskustveni dozivljaj, koji imaja snagu stvarnog dozivljaja i realnog iskustva. Tako, veštine koje se putem igranja uloga stiču nemaju manju vrednost od veština stečenih u životnom iskustvu.

Praktični primeri primene psihodramskih i akcionih tehnika mogu se naći u članku “Psychodrama and Actiom Methods in Education”, autora Petear Hawortha i Lidije Vasiljević, gde su predstavljeni raznovrsni primeri korišćenja igranja uloga u rešavanju problema u nastavi. Evo jednog od njih:

Problem koji želimo da istražimo tehnikom zamene uloga, može se odnositi na bilo šta, na primer, na pitanje – kako kompjuter radi? Učesnici obrazovnog procesa u rešavanju ovog pitanja ulaze u uloge različitih delova kompjutera: procesora, hard diska, RAM memorije, tastature, miša… Pozicioniranjem u prostoru učesnika sa ulogama različitih delova kompjutera možemo objasniti na koji način su ti delovi povezani i kako se protok informacija između njih dešava.

 

 

 
Izvori:
Haworth, P., Vasiljević, L. (2012). Psihodrama i akcione metode u obrazovanju, Andragoške studije br.1, (113 -128)
Veselinović, N. (2005). Psihodrama i obrazovanje, Pedagogija vol. 60, br. 3, str. 358-370

Leave a Reply