Video rad, bez obzira kakve je forme, sve dok ima za temu zadatak, primer ili objašnjenje iz matematike, prema ciljevima projekta, treba da zadovolji sledeće osobine: da ima ispravnu strukturu dramskog rada, da bude rezultat dobre pripreme, da je vođen adekvatno modulisanim glasom, da ima semantički i referencijalno bogat sadržaj i da je narativno motivišuć.

Struktura

Video rad mora imati dramsku strukturu. To znači da se tok radnje odvija prema pravilima simbolički prikazanim Frajtagovim trouglom. Osnovni elementi strukture rada su:

• ekspozicija (E-tačka): uvod u problem. Motivacija. Zašto ovo radimo? Ima li života van učionice? Može li se naći ununutrašnja motivacija za rad?
• uspon (u-tok, proces): krčimo put ka rešenju, uočavamo zamke, podsećamo se predznanja, skupljamo sve što je potrebno za rešenje. “Postavljamo problem”
• klimaks (K-tačka): rešenje je nadomak, sve što je potrebno imamo (jasno je šta treba da se radi). “Problem je polomljen, ostala je tehnika rešavanja”
• pad (p-tok, proces): tok rada i misli ka rešenju. “Postupak rešavanja”
• zaključak (Z-tačka): čemu ovo služi, šta smo naučili, gde se koristi. “Rekapitulacija”.

Nema dramske strukture bez obrta. Šta je obrt? Jezikom masovne dramske produkcije, tzv španske serije: Svi su mislili da je Alfonso Marijin ljubavnik, a ono Frančesko je zapravo svo vreme s njom u vezi. Činjenicu da je Frančesko zapravo taj koga tražimo saznajemo odjednom i to menja sve: odnos prema likovima i tok radnje. Emocije su aktivne. Emocije znače pažnju.

Najlakše obrt postižemo problematizacijom teme. Uočiti Frajtagov trougao – u ekspoziciji definišemo problem, koji nam zadaje muke, koji ne umemo da rešimo bez razmišljanja i bez potrebnog znanja (“jadan ja, teško meni!”). Klimaks je tačka obrta – sad mi jurimo problem kao lovac zeca (“jadan problem, teško njemu!”). Obrt je uslov dramske dinamike, dramska dinamika je tehnika zadržavanja pažnje gledaoca. Rad ne sme biti linearan, ne sme biti čist narativ snimljen “u jednom kadru”. Rad je pre dobra epizoda rado gledane serije (gde dobra tehnika scenarija i režije mnogo više znači od radnje).

Dakle, dobar rad mora dinamiku radnje izvući najvećim delom iz obrta, a za obrt je potreban problem koji će biti rešen. Problem ne sme biti artificijelan, sam sebi svrha, već se mora dovesti u kontekst stvarnosti.

Rad mora imati strukturu dobre i rado gledane dramske igre.

Priprema

Ako snimamo zadatak (grafička tabla+glas), priprema ne treba da ubije spontanost rešavanja zadatka. Priprema treba da obezbedi poštovanje dramske dinamike i efikasnu upotrebu vremena. Potrebno je da autor pripremi sve eventualne grafičke elemente koji će biti korišćeni u samom procesu snimanja i da ih unapred najavi montaži.

Ako se snima bilo koja druga forma, priprema mora biti potpuno u skladu sa pravilima struke – bez scenarija nema snimanja.

Rad mora imati pismeni trag pripreme.

Glas

Kod snimanja zadatka (grafička tabla+glas), nastavnikov glas je ključni alat komunikacije. Sugeriše se vežbanje dikcije i rečenične melodije, uz koučing saradnika ili saradnice zadužene za složeniju dramsku produkciju (profesionalni glumac). Minimalni zahtev je: glas vodi radnju i osim samog sadržaja izrečenog, glas šalje i mnoge druge poruke, a to čini intonacijom, modulacijom rečenične melodije, brzinom (kadencom, broj reči u minuti), bojom glasa, kao i izmenama u dinamici govora. Sugeriše se da svaki nastavnik pogleda ovaj video, kako je Dejan Đurović govorio u obrazovnom programu TV Beograd.

Glas mora biti kongruentan sa semantikom izgovorenog: ako je nešto važno, naglasimo to izmenom intonacije, ako negde ima da se urad malo duži proces rešavanja, a koji nije previše interesantan (dosadno, a neizbežno) tada se ubrza, kad je nešto veoma složeno, uspori se. U svakom slučaju, ono što je snimljeno ne sme biti dosadno za slušanje.

Glas mora biti kongruentan sa sadržajem, adekvatno modulisan.

Sadržaj

Sadržaj video rada nije samo materija koja se izlaže. To su predznanja, tehnike i veštine, alati i metodi potrebni za rešavanje zadatka. Uvek kada je to moguće utrošiti malo vremena za direktnu referencu na predznanje. Primeri:

• pominjanje termina “nenegativan broj” u uzrastu OŠ neizostavno traži da se u tri sekunde kaže i pokaže šta je to.
• “Prava je normalna na duž” traži da se vizualizuje koncept – ovde bi dobro bilo da se uključi i neka nematematilka referenca koja bi “normalno” povezala sa pravim uglom, npr “zapamtimo – u matematici je normalan onaj ko sedi pod pravim uglom prema stolici”, uz ilustraciju
• “Otvoren interval, zatvoren interval” – ponoviti značenje

Neka pravilo bude – predznanje nije podrazumevano, a neka operacionalizacija pravila budu sledeća usmerenja:

• u samoj nastavnoj jedinici čiji deo je video rad nikada ne podrazumevati da đaci imaju efektivno usvojena predznanja iz same nastavne jedinice (princip vremena potrebnog za usvajanje znanja).
• Sve što se uči u konkretnoj NJ uvek je otvoreno i još nepoznato

Očekivana predznanja iz prethodnih nivoa obrazovanja (prethodni razred i još ranije) podrazumevati sve dok nisu specifična i posebna. Neka pravilo bude: razumno je da očekujem da đak razreda n ima usvojena predznanja za razrede niže od n, ali samo na nivou očekivanja od prosečnog đaka (trojkaš).
Ne podrazumevati posebna znanja metoda i tehnika – pokazati ih.

Sadržaj rada mora biti semantički bogat (sadržaj) i referencijalno bogat (predznanja i veze).

Narativni pristup

Kako ispričati priču? Priča ima dva kanala komunikacije: video kanal (tabla) i auditivni kanal (glas). Kanali treba da koriste svoje potencijale prema perceptivnim i kognitivnim pravilima. Naravno, veliki deo rada zapravo podražava učionički rad, samo je učenik udaljen i nepoznat. Zato je korisno imati ispred sebe zamišljenog učenika, koji je prosečno zainteresovan i ima prosečna postgnuća. Dalje, kanali uvek moraju biti međusobno usklađeni (kongruentni) – poruka iz jednog kanala mora biti potkrepljena porukom iz drugog kanala, nikako ne sme doći do duplih poruka. Ako je nešto napisano kao važno i podvučeno, glas to mora potvrđivati. Ako je nešto tražilo ozbiljan rad, ne sme se pretrčati i ispričati ravnom intonacijom. Ako nešto piše, a to je tekst koji je dat – na primer sama postavka zadatka, nemojmo to da čitamo kako piše, dodajmo interpretaciju i učitajmo mu značenje koje je korisno za tom radnje. Posebno je važno da otvaranje i zatvaranje budu efektno izvedeni.

Otvaranje mora da zainteresuje gledaoca, a zatvaranje da mu da osećaj zadovoljstva, završenog posla i da ga motviše da traži još sadržaja. Kod otvaranja, nikako ne čitati tekst zadatka bez intervencija u tekstu. Đak je već pročitao tekst, mi u sekvenci otvaranja treba da ga motivišemo da ide dalje, obećanjem rešenja teškog zadatka, uočavanjem važnosti zadatka ili nekom drugom “udicom” koja će ga motivisati da ide dalje. Često će biti dovoljno da kažemo: ”Šta se ovde zapravo traži?” ili “Šta se od nas očekuje o ovom zadatku?” ili “Evo tipičnog zadatka za pet” ili “Na maloj maturi svakako moraš da znaš i ovo” ili “E, ovo je boza, ako si pratio našu seriju do sada, isprve ćemo ovo rešiti”. Zatvaranje treba da da referencu na nematematički svet, na naredno gradivo, na korist i dobitke od stečenih znanja, ali pre svega treba da da rekapitulaciju i sažetak urađenog.

Narativna struktura rada mora biti motivišuča i zaokružena.

Autor: prof. dr Velimir Dedić (projekat OKmatematika – www.matematika.edu.rs)