Prema Zakonu o visokom obrazovanju, usvojenom 2005. godine i usklađenom sa odredbama Bolonjske deklaracije, u Srbiji postoje dve vrste studija: akademske i strukovne.

Međutim, neosporna činjenica je da mnogobrojne promene diploma i zvanja, nastale posle uvođenja bolonjskog sistema, nisu baš najjasnije. Ključni problem, između ostalog, krije se u tome što su stara zvanja i stari sistem na koji smo navikli donekle “neprevodivi” na ovaj novi, bolonjski sistem.

Budući da razlika između strukovnih i akademskih studija za mnoge još uvek predstavlja zbunjujuću stavku, vrlo je važno znati neke suštinske odlike ovih obrazovnih sistema.

Cilj akademskih studija jeste osposobljavanje studenata za razvoj i primenu naučnih, stručnih i umetničkih dostignuća, i realizuju se na univerzitetima. Strukovnim studijama je cilj da studente osposobe za primenjena znanja i veštine, i izvode se u nekadašnjim višim školama, sada – visokim. Međutim, mogu se izvoditi i na univerzitetima.

Pri upisu na određeni fakultet ili visoku školu trebalo bi da sebi postavite pitanje da li tokom predstojećeg školovanja želite da steknete fundamentalno znanje koje je više usmereno ka kvantitetu, ili primenjivo znanje, koje je usmereno, pre svega, ka kvalitetu. Naravno, ovako postavljena i pojednostavljena razlika ne znači da fakultet isključuje kvalitet, odnosno da visoka škola isključuje kvantitet.

Suštinska razlika, u stvari, leži u tome što se ljudi sa visokih škola opremaju znanjima i veštinama na taj način da što pre uđu na tržište rada i počnu da rade u nekoj konkretnoj oblasti.

Znanje koje stičemo na fakultetu, dakle, pretpostavlja izučavanje materije koja nije direktno primenjiva u praksi i zahteva mnogo više vremena. Sa druge strane, usvajanje znanja na visokoj školi zahteva manje vremena i direktno je primenjivo u praksi.

Na fakultetu, studenti stiču obimno znanje (obimnije u odnosu na ono koje stiču na strukovnim studijama), a ozbiljniji naučni rad sledi na doktorskim studijama. Sa druge strane, na strukovnim studijama studenti usvajanju praktična znanja, koja će im omogućiti zaposlenje u struci, a na postiplomskim studijama sledi unapređenje postojećeg znanja.

Novi sistem studiranja – Bolonjski sistem – orijentisan je na kompetencije studenata. Ono što je, po Bolonjskoj deklaraciji, najvažnije jeste primenjivost stečenih znanja i veština, odnosno ishodi uloženog truda i učenja. Rezultati učenja ne odnose se na obimnost usvojenog gradiva, metodologiju nastave, već na ono što se očekuje da student stekne ili dodatno razvije tokom školovanja. Naime, student koji je položio ispit, bez obzira na to da li je dobio nisku ili visoku ocenu, stekao je zahtevane kompetencije i dobio mogućnost neophodnih bodova za položen ispit.
Jedna od važnih odlika Bolonjskog sistema jeste mobilnost studiranja. Naime, mobilnost studenata ne samo da je moguća, već je i poželjna, i trebalo bi je podsticati, što, naravno, podrazumeva podudarnost i prepoznatljivost fakulteta međusobno. Ovo ranije, pre donošenje ovog zakona, nije bio slučaj, jer diplome nisu bile izjednačene od strane svih fakulteta i visokih škola.

Dakle, strukovne studije nikako ne treba svrstavati ispod akademskih, iz prostog razloga što su to dva paralelna sistema studiranja, i nisu hijerarhijski podređeni.