Digital Storytelling

By Iva
In Budućnost obrazovanja
Dec 25th, 2014
0 Comments
1913 Views

Iako nam je namera da u ovom tekstu prikažemo karakteristike Digital Storytellinga i značaj ovog koncepta za obrazovanje, ipak ćemo početi od samog početka, od osnove: od priče i storitelinga uopšte, kako bismo objasnili zašto je priča tako važan fenomen, posebno značajan za učenje i obazovanje.

Priča

Priče su svuda oko nas. One nas pokreću, inspirišu, čine da se osećamo živim. Naša potreba za pričama je odraz osnovne ljudske potrebe da se razume, sporazume, poveže i izrazi, ali ne samo sa aspekta intelekta, već i ličnog, emocionalnog iskustva. Priče su način da se dopre do ljudi i da se stvori emocionalna povezanost. Upravo zbog toga što doprinose stvaranju emocionalne povezanosti, značajne su za proces učenja i obrazovanja, o čemu će kasnije biti više reči.

U ovom videu na interesntan način prikazana je kratka priča o priči:

Zašto naš mozak postaje aktivniji kada slušamo priče?

Svi volimo dobre priče, bez obzira da li je reč o romanu, filmu ili ličnom iskustvu, koje je neko podelio sa nama. Pitanje koje se postavlja jeste – zašto smo više zainteresovani kada čujemo priču o nekom događaju, nego kada samo čitamo određene činjenice?
Neuronaučnici bi rekli da je odgovor na postavljeno pitanje jednostavan, jer – ukoliko posmatramo PowerPoint prezentaciju sa jednoličnim tezama, aktiviraju se samo delovi mozga zaduženi za dekodiranje reči u značenje. S druge strane, kada čujemo priču, stvari se menjaju, i to tako da se, pored delova mozga koji dekodiraju reči, aktiviraju i ostale oblasti, koje i inače koristimo pri doživljavanju.

6b6450cc5ff4497b743949807e8edba9

 

Iako je sada jasno da pomoću priča možemo bolje aktivirati naš mozak, ostaje nejasno zašto je to tako, zašto struktura priče, u kojoj se događaji odvijaju jedan za drugim, ima jak uticaj na učenje i naš mozak?
Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje bio bi – ljudi razmišljaju na takav način. Priča, kada bi se razložila na najprostije veze, svela bi se na uzroke i posledice, a to je u osnovi ljudskog razmišljanja. Takođe, kada god čujemo priču, mi je povezujemo sa prethodnim iskustvom, a uporedo sa tim procesom povezivanja, aktivira se i insularni kortekst koji nam pomaže da novo iskustvo povežemo sa osećanjima (Leo Widrich, 2012). Stvaranje emocionalne veze između sadržaja i osobe jedna je od važnijih karakteristika priče i jedan od važnijih principa efikasnog učenja.

Digital storytelling

Osvrt na priču pružio nam je dobru osnovu da predstavimo temu našeg teksta – digital storytelling.
Postoji puno različitih definicija digital storytellinga, ali, uopšteno posmatrajaći, sve se one mogu povezati sa idejom kombinovanja umeća pričanja priča sa različitim multimedijalnim resursima, kao što su vizuelni, video i audio materijali. U skladu sa tim, možemo se složiti sa jednim od autora iz ove oblasti – Bernardom R. Robinom, i reći da digitalne priče predstavljaju mešavinu digitalnih grafika, teksta, naracije, video i audio materijala koji prezentuju informacije o određenoj temi.
Kao što je slučaj sa klasičnim, tradicionalnim pričama, digitalne priče se odvijaju prema izabranoj temi i često sadrže određeno gledište. One mogu biti različite dužine, ali najčešće se dužina digitalnih priča koje se koriste u obrazovanju kreće od 2 do 10 minuta. Teme ovih priča su takođe različite, tj. imaju različite upotrebe, uključujući pričanje ličnih priča, prepričavanje istorijskih događaja, ili kao sredstvo informisanja i ukazivanja na određenu temu. Prema shvatanju Bernarda Robina, postoji puno različitih tipova digitalnih priča, ali je ipak moguće napraviti kategorizaciju glavnih tipova u tri grupe:
1) lične priče – priče koje sadrže informacije o značajnim karakteristikama nečijeg života,
2) istorijski dokumentarci – priče koje govore o važnim momentima koji nam pomažu da razumemo istoriju,
3) priče kreirane da obaveste o određenom konceptu ili praksi.

Iako je danas u Digital Storytellingu naglasak na modernoj, multimedijalnoj tehnologiji, on nije tako nov koncept. Počeci se vezuju za ime jednog od osnivača Centra za digitalni storiteling – Joea Lamberta, koji još krajem devedesetih godina XX veka pomagao mlađim i starijim ljudima da kreiraju lične narative od tekstualnih i digitalnih materijala. Pored Lamberta, pionirom ove oblasti smatra se i britanski fotograf, autor i edukator Daniel Meadows, koji je definisao digitalne priče kao: „kratke, lične, multimedijalne priče, ispričane iz srca”. Lepota ovakvog načina pripovedanja, prema Meadowsu, odnosila se na to što se ove priče mogu kreirati bilo gde, na bilo koju temu i deliti elektronskim putem širom sveta.

Za razliku od prvobitne primene Digital Storytellinga, koja se u najvećoj meri odnosila na kreiranje ličnih digitalnih priča, danas se Digitall Storytelling primenjuje u najrazličitijim kontekstima: u obrazovnom, poslovnom, društvenom, ličnom… Nas najviše zanima primena ove metode u obrazovnom kontekstu, pa ćemo u nastavku predstaviti neke od načina kako se Digital Storytelling može koristiti u nastavi i zašto je ovaj koncept važan za učenje.

Digital storytelling i obrazovanje

Zašto je Digital Storytelling važan za nastavu i učenje?

Odgovor na pitanje se može tražiti u razmatranju obrazovne vrednosti koje priče, same po sebi, imaju. Priče uopšte, pa i digitalne priče, obuhvataju četiri ključna aspekta značajna za ljudsku komunikaciju: informacije, znanje, smisao i emocije. Veoma važan element je emocionalna komponenta – povezanost sadržaja priče i emocija osobe, jer ona u najvećoj meri doprinosi tome da pridobije i zadrži pažnju osobe koja uči. Aktiviranjem emocionalne veze, sadržaj priče postaje lakši za pamćenje i prisećanje. Robert McKee, američki scenarista, zainteresovan za oblast digitalnog storitelinga, posebno se bavio emocionalnim nabojem priča i razvio principe kreiranja efektivnih priča. Prema njegovom shvatanju, da bi priča bila interesantna, a tako i efektivna, emocionalni naboj bi trebalo da se kreće između pozitivnih i negativnih vrednosti. Pozitivni emocionalni naboj u obrazovnoj priči bi mogao da se odnosi na zadovoljstvo zbog sticanja novog znanja, ostvarenja, stvaranja novih veza između različitih oblasti, dok se negativni emocionalni naboj u obrazovnoj priči može odnositi na anksioznost izazvanu neznanjem ili strah od neuspeha i nerazumevanja.

Odgovor na pitanje zašto je Digital Storytelling važan za proces učenja možemo tražiti i u tome što se primenom savremenih postignuća video i audio tehnologija u nastavnom procesu stvara inovativni pristup obrazovanju. Inovativni sadržaji ne samo što nastavu čini atraktivnijom već i podstiču kreativnost i efikasnije učenje. Spajanje priča sa digitalnim medijima pruža mogućnost primanja informacija posredstvom više „kanala”, omogućavajući potpunije razumevanje sadržaja.

bigstock-open-book-with-hand-drawn-land-50965421

Upotreba digitalnih priča u nastavnom procesu

Primena Digital Storytellinga u obrazovanju može biti raznolika. Stavka od koje treba početi kada je reč o primeni ovog koncepta u nastavi odnosi se na donošenje odluke da li digitalne priče u nastavi kreira nastavnik ili ih kreiraju učenici. Mi ćemo se u ovom tekstu osvrnuti na korišćenje ove metode iz ugla učenika/studenta.

Na osnovu zapažanja različitih autora koji su se bavili ovom temom, možemo reći da kreiranje digitalnih priča učenicima omogućava da svakodnevne događaje, lične teme ili sadržaje iz gradiva pretvore u multidimenzionalno iskustvo. Proces stvaranja digitalnih priča podstiče ih da komuniciraju, sarađuju, istražuju, organizuju svoje ideje, postavljaju pitanja, iznose svoje mišljenje, ideje i znanja, i konstruišu narative na individualan i smislen način. Stvaranje digitalnih priča može imati i motivišući i kreativni momenat za učenike današnjice, koji, kao deo „digitalne generacije” pred sobom imaju pregršt alata, medija i ideja za stvaranje multimedijalnih projekata. Pored svega navedenog, treba napomenuti da, kada se digitalne priče objave online, učenici/studenti imaju mogućnost da svoj rad dele sa vršnjacima i na taj način dobiju povratnu informaciju i vredno iskustvo u kritici svojih i drugih radova, što može doprineti razvoju emocionalne inteligencije, socijalnog učenja i kritičkog mišljenja.

Digital Storytelling i pismenost 21. veka

Digitalni karakter 21. veka uticao je na rekonstrukciju značenja pismenosti i osnovnih znanja koja su nam neophodna za svakodnevni život. Danas umesto čitanja i pisanja govorimo o funkcionalnoj, informatičkoj, vizuelnoj, tehnološkoj i medijskoj pismenosti.
Veza između Digital Storytellinga i savremenog shvatanja pismenosti odnosi se na to da kreiranje digitalnih priča razvija kompetencije potrebne za život u digitalnom dobu. Kada učenici imaju priliku da učestvuju u projektovanju, kreiranju i prezentovanju svojih digitalnih priča, oni unapređuju veštine korišćenjem softvera koji kombinuju različite multimedijalne alate, uključujući rad sa tekstom, slikama, zvukom, videom i web publishingom.

Prema shvatanju Bernarda R. Robina, kreiranje digitalnih priča podstiče razvoj spektra veština, uključujući:

  • ● istraživačke veštine: pronalaženje i analiziranje relevantnih informacija,
  •  veštine pisanja: razvijanje scenarija i tačke gledišta priče,
  • ● organizacione veštine: upravljanje projektom, korišćenje materijala i vremena potrebnog da se završi zadatak,
  •  tehnološke veštine, korišćenje tehnologije: kamere, mikrofoni, različiti softveri,
  •  prezentacione veštine: odlučivanje o tome kako je priču najbolje predstaviti publici,
  •  interpersonalne veštine: rad u grupi i definisanje uloga članova tima,
  • ● veštine rešavanja problema: učenje vezano za donošenje odluka i prevazilaženje problema tokom projekta,
  • ● procenjivačke veštine: sticanje znanja o ocenjivanju, komentarisanju i kritikovanju svog i tuđeg rada.

 

 

 

Izvori:

Bernard R. Robin, The Educational Uses of Digital Storytelling
Nalin Sharda (2010.), Using Digital Storytelling for Creative and Innovative e-Learning, Learn magazine
Digital Storytelling
Leo Widrich (2012.), Science of storytelling: What listening to a story does to our brain

Leave a Reply