Neuronauka + obrazovanje

By Iva
In Budućnost obrazovanja
Nov 14th, 2014
0 Comments
2187 Views

Ljudski mozak – tkivo sunđeraste teksture, teško oko tri kilograma, predstavlja najsloženiju živu strukturu koju poznajemo. Ovaj organ ima kapacitet da skladišti više informacija od najsavremenijeg kompjutera i da stvori mrežu veza koja prevazilazi bilo koju društvenu mrežu. Mozak sam kontroliše svaki aspkt ljudskog funkcionisanja, uključujući emocije, učenje i memoriju, i tako oblikuje naše misli, snove i maštu. Upravo nam mozak omogućava da realizujemo sve one karakteristike koje nas čine ljudima.

Ova TED-Ed video-lekcija na zanimljiv način prikazuje funkcionisanje ljudskog mozga:

Tokom godina, oblast istraživanja mozga se razvijala. Pobijeni su mnogi mitovi o prirodi i funkcijama mozga, i danas neurolozi sa sigurnošću mogu reći da se mozak sastoji iz nervnih ćelija – neurona, kao i da komunikacija između neurona čini osnovu svih funkcija ovog organa. Takođe, do skoro je u naučnim krugovima vladalo mišljenje da se nervne ćelije ne obnavljaju i da njihov broj vremenom opada, ali nedavno je ot­kri­ve­no da de­lo­vi mo­zga, uklju­ču­ju­ći hi­po­kam­pus, ko­ji ima od­lu­ču­ju­ću ulo­gu u uče­nju i pam­će­nju, stva­ra­ju no­ve ne­u­ro­ne to­kom či­ta­vog ži­vo­ta. Pored toga što se obnavljaju, neuroni stvaraju i nove međusobne veze, što doprinosi stvaranju strukturalnih promena, koje su u osnovi učenja. Saznanje o visokoj adaptivnosti i plastičnosti mozga uticalo je na mnoge naučne oblasti, zbog čega i dolazi do povezivanja neuronauke sa drugim naučnim disciplinama u cilju integracije znanja, sveobuhvatnijeg sagledavanja i razumevanja pojava koje nas okružuju.
Tako je poslednjih godina došlo do razvijanja nove naučne discipline – obrazovne neuronauke, koja se bavi istraživanjem i rasvetljavanjem odnosa između funkcionisanja mozga i učenja i obrazovanja. Prema jednom od određenja, obrazovna neuronauka je mlada naučna disciplina, koja okuplja istraživače iz oblasti kognitivne neuronauke, psihologije obrazovanja, obrazovne tehnologije, teorije obrazovanja i drugih, srodnih disciplina, sa ciljem da istražuju interakcije između bioloških procesa i obrazovanja. Ideja vodilja obrazovne neuronauke je da generiše i razvija primenjena istraživanja koja će obezbediti novi, transdisciplinarni pristup obrazovanju, učenju i podučavanju. Na primer, obrazovna neuronauka istražuje neuronske mehanizme čitanja, numeričkog saznanja, pažnje i poremećaja pažnje koji su značajni za polje obrazovanja. Takođe, istraživači ove oblasti mogu da povežu saznanja kognitivne neuronauke i tehnologije koja se primenjuje u obrazovanju, kako bi se unapredio nastavni proces.

2

Na pitanje – može li zaista neuronauka da unapredi obrazovanje, u publikaciji OECD-a „Razumeti mozak” može se naići na složen, ali konačan odgovor: „može, ali…”. Prvo ćemo razmotriti deo odgovora koji se odnosi na „može”, a kasnije ćemo se vratiti na deo „ali”, koji nam uliva manje poverenja u moći neuronauke.

Dakle, braneći stav da neuronauka može pomoći obrazovanju, autori ove publikacije ističu da su stvorene okolnosti koje ukazuju na globalno stvaranje obrazovne neurologije i da re­zul­ta­ti ­na­uč­nih­ is­tra­ži­va­nja­ mozga mo­gu­ po­mo­ći­ svim zainteresovanim stranama u obrazovanju, uključujući učenike, roditelje, nastavnike i kreatore obrazovnih politika, da bolje razumeju proces učenja i da stvore podsticajno okruženje za učenje. Faktor koji umnogome doprinosi sagledavanju značaja neoronauke za obrazovnu praksu su upravo saznanja o prirodi neurona, koja su rasvetlila važnu karakteristiku mozga, značajnu za rasvetljavanje procesa učenja – fleksibilnost/plastičnost mozga. Činjenica da se novi neuroni rađaju i da se no­ve ve­ze us­po­sta­vlja­ju utiče na to da se mozak konstantno menja tokom života reagujući na različita iskustva učenja. Ova flek­si­bil­nost mo­zga da re­a­gu­je na zah­te­ve okru­že­nja na­zi­va se plastičnost. A, kako je plastičnost u osnovi učenja, to znači da možemo učiti u bilo kom periodu života, samo na malo drugačije načine u različitim životnim fazama.
Otkriće o plastičnosti mozga, koja traje tokom čitavog života, veoma je važno i za razumevanje procesa učenja, jer to znači se proces učenja može odvijati u bilo kom periodu života, samo na malo drugačije načine u različitim životnim fazama. Po­sto­je op­ti­mal­ni ili „ose­tlji­vi pe­ri­o­di” to­kom ko­jih su od­re­đe­ni ti­po­vi uče­nja naj­e­fi­ka­sni­ji. Na primer, kako objašnjavaju stručnjaci iz ove oblasti: Za senzorne nadražaje poput zvuka govora i za od­re­đe­na emo­tiv­na i kog­ni­tiv­na is­ku­stva po­put iz­la­ga­nja je­zi­ku, po­sto­je re­la­tiv­no kru­ti i ra­ni ose­tlji­vi pe­ri­o­di. Dru­ge ve­šti­ne ne pro­la­ze kroz kru­te ose­tlji­ve periode i mogu se naučiti podjednako dobro u bilo kom trenutku života. Ova saznanja pružaju bitne neurološke dokaze koji potvrđuju mogućnost celoživotnog učenja, a posebno su značajna za populaciju koja stari.

Kako neuronauka može da pomogne obrazovanju?

  • ● Autori publikacije „Razumeti mozak” mišljenja su da, iako neuronauka sama ne može da rešava obrazovne probleme, postoje određena pitanja za koja je ona posebno adekvatna i u kojima pruža veliki doprinos obrazovanju. To se, pre svega, odnosi na pružanje novih perspektiva, pokretanje novih pitanja, potvrđivanje ili odbacivanje starih petpostavki ili potvrđivanje postojećih praksi.
    • Na primer, pomoću neuroloških snimaka mozga koji radi obezbeđuje se uvid u percepcijske, kognitivne i emotivne funkcije koje su značajne za obrazovanje. Pored toga, neuronauka počinje da daje detaljna objašnjenja o tome kako mozak reaguje na različita iskustva učenja i zašto reaguje na taj način. Ovo razumevanje je bitno za obrazovanje, jer su mnoge obrazovne politike i prakse zasnovane na delimičnim informacijama.
  • ● Pored ovi­h opštih saz­nanja,­ r­ez­ultati neu­ro­na­uk­e ­mogu s­e ­primeni­ti ­i na individualnom nivou, na učenike, k­ako b­i ­se ­otkrilo ­da li zaist­a raz­um­ej­u ­neku mater­ij­u,­ il­i koji i­m je­ nivo ­mot­ivac­ije ili anks­io­znosti u procesu nastave.

Sada, kada smo rasvetlili načine na koje neuronauka može da pomogne obrazovanju, vreme je da se vratimo na drugi deo odgovora – deo koji nam uliva manje poverenja – „može, ali…” Pod ovim „ali”, autori pomenute publikacije, s jedne strane, podrazumevaju to da „sa­ma ne­u­ro­na­u­ka ne mo­že da obez­be­di zna­nje ko­je je po­treb­no da bi se kre­i­ra­li uspe­šni pri­stu­pi obra­zo­va­nju, već je potrebno us­po­sta­vi­ti uzajamne od­no­se iz­me­đu prak­se i is­tra­ži­va­nja uče­nja, koji će omogućiti neprestani, dvosmerni protok informacija, neophodan za obra­zov­nu prak­su za­sno­va­nu na pro­u­ča­va­nju mo­zga”. To bi, konkretnije rečeno, značilo da ljudi iz obrazovne prakse treba da primenjuju saznanja do kojih dolaze neurolozi, da prate njihovu uspešnost u praksi i da, nakon toga, rezultate do kojih dođu proslede natrag neurolozima, kao povratnu informaciju, koja može predstavljati pravce daljeg razvoja istraživanja ove oblasti. S druge strane, drugi deo „ali” odgovora odnosi se na to da neuronauka, iako pruža različite uvide u proces učenja, ima i svojih ograničenja. Ona ne može stvoriti univerzalni obrazovni pristup, odnosno – obrazovne implik­ac­ije neur­onau­čnih r­ezult­ata ­z­avise ­od vrednost­i i ciljeva ­s­va­ke­ ­zajed­ni­ce­ učenja.

 

Za kraj možemo samo sumirati prethodno rečeno: razvoj neuronauke, primena njenih saznanja u obrazovnoj praksi i dvosmerna veza između ove dve oblasti uticali su na razvoj nove naučne discipline – obrazovne neuronauke, koja ima potencijal da potpomogne razvoj nove, prave nauke o učenju i obrazovanju.

 

 

 

Izvor: http://www.cep.edu.rs/sites/default/files/eknjiga/Razumeti_mozak.pdf

 

 

 

 

Leave a Reply