Pre nekoliko godina doneta je odluka da se rad đaka prvaka, umesto ocena od jedan do pet, ocenjuje opisno. Cilj je bio da najmlađi učenici ne budu opterećeni ocenom koja stoji u dnevniku, već da se fokusiraju na savlađivanje znanja. Roditelji su takođe mogli da razumeju šta je njihovo dete naučilo ili nije.

Projekat kompanije Apple Učionica budućnosti – sadašnjosti (ACOT2), koje se bavi reformom sadašnjeg obrazovnog sistema u SAD-u, predlaže da se opisno ocenjivanje bude primenjeno i u srednjim školama.

To ne znači da više ne treba biti brojčanih, sumarnih ocena. Međutim, ako je tokom procesa učenja đak stalno informisan kako napreduje i u čemu greši, biće motivisan za uspeh, a ne samo kako da postigne maksimalnu ocenu.

Tad je sumarna ocena samo formalnost, a ne smisao učenja.

U opisnom ocenjivanju, učenik je igrač. On ostaje u igri jer svakih nekoliko minuta dobija povratne informacije. Nema želju da napusti igralište, jer trenutni neuspeh nije kraj igre, već samo kratki predah, u kome će revidirati prethodna iskustva i pripremiti se za novu rundu.

Opisno ocenjivanje je kao GPS  u saobraćaju (Globalni pozicioni sistem). Ono pomaže učenicima i profesorima da vide trenutnu poziciju bitnu za odredište. Pored toga što opis daju kolege i mentor, učenik sam procenjuje proces svoga učenja, razvijajući sposobnost tzv. metakognicije, odnosno znanje o znanju.

Pritom učenici uče kako da sarađuju, komuniciraju u grupi i koriste tehnologiju, što je ključno za radno mesto 21. veka. Jedan od najvećih sociologa 20. veka Dejvid Rizman je odavno govorio o drugima usmerenom čoveku, koji se sve više u poslu bavi drugim ljudima.

Povodom opisnog ocenjivanja, Mardž Šerer iz nevladine organizacije ASCD (Association for Supervision and Curriculum Development) je izjavila: Kada naši učenici razumeju da mi cenimo učenje više od njihovih rezultata testa, onda će možda da prestanu da pitaju kratkovido pitanje i upustiti se u svoje sopstvene puteve učenja. 

Inspirisano projektom ACOT2 (Apple Classrooms of Tomorrow – Today).