Obrazovanje danas i sutra

By Ana Vlahovic
In Budućnost obrazovanja
Jul 11th, 2017
0 Comments
212 Views

Globalno gledano, obrazovanje je u velikoj krizi, posebno u onim zemljama koje uz ograničene resurse i slabo razvijene privrede tragaju za svojom pozicijom. One zemlje koje su ranije definisale svoje državne ciljeve i odlučile se za strategiju koju dosledno realizuju u mnogo su boljoj situaciji.

Za razliku od većine drugih delatnosti, obrazovanje danas ne odgovara trenutku razvoja društva u kome se nalazimo. Ključni problem je u tome što se obrazovne ustanove ne ponašaju kao većina poslovnih sistema. Suština je da one moraju imati sve poslovne funkcije kao bilo koja kompanija, uključujući i menadžment. To ne određuje zakon, to uređuje život.

Iz tog razloga, obrazovne ustanove u Srbiji često imaju prevelika očekivanja od države i sistema, kao dokaz nedostatka spoznaje sopstvene odgovornosti, izbegavajući činjenicu da i mi, kao svakodnevni učesnici u tom poslu, moramo da uradimo domaći zadatak. Obrazovni sistem se u velikoj meri okrenuo pretpostavci „da neko drugi umesto nas mora da obavi posao”. Sa druge strane, razvijena društva su omogućila obrazovnim ustanovama da preuzmu odgovornost za svoj rad i rezultate. Kada se stvari tako postave, svi po pravilu nađu svoj put i pod „pretnjom opstanka” nadmaše sva očekivanja.

Suštinski problem obrazovnog sistema

Mislim da je jedan od osnovnih nedostataka sistema i uzroka postojećih problema to što su obrazovne ustanove izgubile osećaj za svoju poziciju u kontekstu i razumevanje suštine svoje uloge – pripremanja onih koji treba da pomognu svetu da postane bolje mesto, a to su mladi, za uspešan nastavak života i karijeru. Kao kada nešto rutinski obavljate svaki dan, a dugo se ne zapitate zašto to zapravo radim.

Obrazovno iskustvo mora biti prioritet obrazovnih ustanova. Kada kažem „obrazovno iskustvo”, mislim na sve sadržaje, odnose i komunikacije, programe, pravila, procedure i sisteme sa kojim se u procesu školovanja susreću svi učesnici obrazovnog procesa: deca, roditelji, studenti, ali i nastavnici i uprava. Nijedna od pomenutih strana se ne može pohvaliti da je ispunila svoja očekivanja, realizovala interes i pritom se osećala kako je želela. Kao da se svaka od strana trudi da umanji svoj napor, prebacujući odgovornost na onu drugu, a istovremeno očekuje da će se stvari unaprediti. Takođe, obrazovne ustanove su malo-pomalo izgubile integritet donošenja odluka, kruneći tako autoritete „ovlašćenih lica”, nastavnika i uprave, kroz često od strane roditelja zloupotrebljen partnerski odnos. Sve to otežava nimalo laku situaciju. Žudeći za što boljim ocenama svojih najdražih, roditelji su možda, svesno ili nesvesno, najviše doprineli gubitku autoriteta obrazovnih ustanova, čini mi se više nego što su to učinile plate zaposlenih u obrazovanju.

Bilo bi dobro u tom smislu uraditi analizu prosečnih ocena na nivou celog sistema ili na primeru broja vukovaca. Verujem da bismo došli do trenda rasta. Da li to znači da naša deca bolje uče ili sistem pod pritiskom poklanja ocene?

Kao da ne postoji iskrena želja na nivou celog sistema da se otvori prostor za razvoj delatnosti od koje zavisimo svi, posebno kada je u pitanju ono najvažnije u životu svakog od nas – naša deca. U toj razmeni koja bi dovela do unapređenja svako bi morao, sa svoje strane, da se nesebično i potrudi, ali i da se odrekne sitnih dnevnih interesa. Mislim da u tom smislu ne postoji konsenzus, niti generalno pozitivan stav.

Gde se kriju rešenja?

Ako bismo kao prioritet postavili budućnost naše dece i, posledično, čitavog društva, a sistem organizovali oko tog cilja, onda bismo mogli očekivati da stvari počnu da se uređuju. Nama je neophodan veliki impuls koji će nas motivisati. U suprotnom, nalazimo se u beskrajnoj spirali koja se, nažalost, kreće nadole.

Dakle, jasno definisani ciljevi delatnosti obrazovanja na nivou društva, neprekidno preispitivani, pretočeni u obrazovne programe, sa jasnim ishodima takvog obrazovanja, uz obrazovno iskustvo obogaćeno različitim obrazovnim servisima, iskren trud svih učesnika u obrazovnom procesu, uz podršku roditelja. Potrebno je da škole uspostave integritet i autoritet, kako bi donosile odluke u interesu svih, da stalno usavršavaju nastavnike, ali i sve obrazovne procese. Zatim, uključivanje tehnologije za povećanje efikasnosti sistema, približavanje novoj generaciji učenika, za kreativnost u nastavi – sve nas to vodi u drugačiju, bolju budućnost.

Ima dosta toga da se uradi, zar ne? Ali je najvažnije krenuti; mesta čekanju nema, vreme prolazi, a svima nam je jasno da uspeh svakog mladog života nema cenu.

Značaj konstantnog ulaganja u znanje za individualni prosperitet, ali i prospertitet celog društva

Vreme u kome obrazovanje prestaje završetkom formalne škole, pri čemu je osnovni motiv bila diploma, deo je prošlosti. Danas, ako stanete sa učenjem, sigurno da ste „pali” istog trenutka. Ovo je očigledno veoma daleko od sistema zasnovanog na posedovanju papira. Svrha školovanja svakog pojedinca prevazilazi završne ocene i kvantitativne rezultate. Mladi današnjice sve više to osećaju, ali se samo deo njih i ponaša u skladu sa tim.

Ako uzmemo u obzir da 80% najtraženijih poslova današnjice pre desetak godina nije ni postojalo, mi kao obrazovni sistem imamo obavezu da mladim ljudima prenesemo ona znanja koja su im neophodna, i to čak za one poslove koji danas još ne postoje. Ovde dolazimo do koncepta celoživotnog učenja (lifelong learning), koji nam, ako ga dosledno primenjujemo, omogućava da neprekidno idemo u korak sa vremenom, da odgovaramo na promene i onda možemo da očekujemo da će uspeh doći kao posledica takvog pristupa.

Sve škole zaslužuju šansu da postanu deo idealnog obrazovnog sistema. U doba demokratije, od posebne je važnosti inkluzija čitavog društva u kreiranju ciljeva obrazovanja. Naš zajednički cilj je da stvorimo okruženje u kojem je učenje zabavno, koje podstiče kreativnost, ali i motiviše i proširuje pogled na svet svakog pojedinca.

Ono što se danas postavlja kao neophodnost je zapravo konstantna modernizacija obrazovnog sistema kroz integraciju najnovijih tehnologija u obrazovnoj praksi i prilagođavanje ishoda obrazovanja potrebama tržišta, odnosno ciljevima društva u celini. Ako obrazovanje predstavlja temelj uspeha svakog društva, a edukaciju smatramo ključnom za napredak, naš zajednički cilj bi trebalo da bude da obrazovne ustanove prilagodimo potrebama učenja i života u 21. veku.

 

Mislim da smo na dobrom početku kad je reč o savremenom obrazovanju. Uvek treba da imamo na umu da smo mala zemlja i da nas jedino kreativnost i jedinstvo mogu uzdignuti iznad onih koji imaju neograničene resurse. Kvalitetno obrazovanje je najstabilniji put koji vodi ostvarivanju ličnih ciljeva, a kroz zbir svih tih ciljeva – i ostvarivanju ciljeva celokupnog društva. Lično verujem da su nam šanse ogromne i da nema razloga da čekamo. U suprotnom, radićemo ono što drugi ne žele – to je sudbina neuspešnih nacija. A zašto bismo u takvoj poziciji proveli budućnost kada nema nijednog razloga za to? Sve je do nas.

 

Leave a Reply