Ne moraš da budeš glasan da bi menjao svet.
Ne moraš da imaš prednost da bi stvorio sistem koji ostaje.
Treba ti jasan cilj. I dovoljno tišine da ga čuješ.
Ovo je moja priča. Priča o detetu koje je iz jednostavne istine – da život ne duguje ništa nikome, izgradilo sve.
Potičem iz porodice u kojoj rad i borba za pravdu nisu bili opcija - bili su osnova života.
Moj deda, po ocu, bio je španski borac – učesnik Španskog građanskog rata, na strani pravde i slobode. Ta unutrašnja snaga da se stane na pravu stranu, bez obzira na cenu, ostala je trajna lekcija u našoj porodici.
Rođen je u Italiji, a početkom 20. veka doseljava se u Slavoniju, zajedno sa porodicom i prijateljima. U toj liniji ukrštaju se italijansko i mađarsko poreklo, čestitost i disciplina ljudi koji su znali šta znači živeti od svog rada. Ljudi koji su živeli jednostavno – ali dostojanstveno.
Nakon Drugog svetskog rata, seli se u Beograd, gde i danas živi cela naša porodica. Radio je na železnici, bez ijedne privilegije, odbijajući sve beneficije na ime ratnog učešća.
Za njega, borba je bila stvar principa – ne lične koristi.
Odrastao sam u kulturi u kojoj se poštuje red, ceni rad i ne traži izgovor. Ta porodična veza sa odgovornošću i tihim integritetom ukorenjena je u mom biću.
Otac je radio kao šef trgovine u društvenoj firmi. Njegov pristup poslu nikada nije bio samo prodaja – već odnos, poverenje, prisustvo. Majka je bila knjigovođa – tiha, precizna i posvećena.
Njih dvoje su me, bez mnogo reči, naučili najvažnijoj formuli: rad + poštovanje = integritet.
Taj porodični DNK – rad, čestitost, tiha snaga – postaće kasnije temelj i svega što sam stvorio.
Odrastao sam u svetu u kojem se rad živeo.
Odrastao sam na Novom Beogradu, u porodici u kojoj je svako imao zadatke.
Majka je često donosila posao kući. Otac je tada za mene i mladju sestru kuvao i spremao. Ja sam brinuo o njoj i znao da niko neće proveravati da li sam nešto uradio – znalo se da hoću.
Od svoje šeste godine donosim odluke samostalno. Niko me nije kontrolisao, ali ni štitio. Imali smo međusobno poverenje. Kod kuće je vladao raspored. Red, ne kao autoritet, nego kao prostor sigurnosti.
Još kao dete često sam sa ocem odlazio u prodavnicu u kojoj je radio. Jako sam to voleo. Neprekidno sam imao utisak da učim. Posmatrao sam kako razgovara sa kolegama, kako sve mora biti uredno, precizno, kako se radi sa papirima, skladištem, robom, klijentima. Naučio sam šta znači raditi ozbiljno i poštovati svoj posao, biti vredan radnik. I kada je išao nešto da uradi privatno, vodio me je. To je ostavilo ogroman trag u mom razvoju.
Leta sam provodio u Zemunu, kod bake i dede. To je bila moja teritorija slobode. Iako sam bio “gost” u njihovim stabilnim društvima, drugari su me pratili u igrama koje sam smišljao. Već tada sam spontano organizovao stvari da funkcionišu – bez ideje da to zovem liderstvom.
Moja sloboda u detinjstvu ipak nikada nije bila bez obaveze. Dok su se druga deca igrala, ja sam držao besplatne časove lošim đacima iz komšiluka i familije. Svako moje leto bilo je kombinacija rada i igre, odgovornosti i spontanosti. Odmalena sam znao: znanje, rad i pouzdanost – to je moj put.
U tom izboru nije bilo tuge. Bilo je to tiho razumevanje da imam posao koji me čeka.
Oduvek sam znao da život ne dolazi gotov - već se gradi.
Još od četrnaeste godine znao sam da ću studirati mašinstvo.
Upisujem specijalizovanu srednju školu, program za nadarenu decu, postajem jedan od malobrojnih vukovaca.
I u detinjstvu nije postojao jedan jedini dan bez rada. Dok su se drugari ispred zgrade u kojoj smo živeli igrali fudbala, ja sam ih posmatrao s prozora – sa knjigom u rukama. I ostajao unutra. Ne zato što sam morao – već zato što sam, ne toliko svestan tada, ali organski znao zašto.
Završavam srednju školu, program za mehaniku čvrstih tela, a onda upisujem brodogradnju na Mašinskom fakutetu, koji je tada najprestižniji fakultet. Mašinstvo je tada bilo ono što je danas IT – most ka budućnosti. Za mene je fakultet oduvek bio samo jedan od dugoročnih projekata koji dokazuje kolika je tvoja sposobnost da nosiš tu veličinu i dužinu projekta i da istraješ. Veoma važan projekat za svakog mladog čoveka toga doba.
Završavam fakultet u roku, ali i prekasno, naša zemlja ulazi u krizu. Industrija pada, počinje privatizacija koja uništava mnoga preduzeća i industrije. Nacija plaća cenu bogaćenja pojedinaca, koje kasnijih godina kroz posao i lično upoznajem. Oni su danas društveno priznati, ali ja o tom načinu i tom takozvanom uspehu ne mislim ništa dobro. Tada su mnogima uskratili budućnost. I to nije lako zaboraviti – niti bi trebalo. Moju nisu uspeli. Uspeli su da poniše godine teškog i ozbiljnog studiranja. I to je mnogo. Od rada u industriji za koju sam se školovao zbog toga nije bilo ništa.
Počeli smo sa nekoliko kvadrata i shvatanjem da posao mora da funkcioniše sa drugim ljudima.
Suprugu znam ceo život. Rođeni smo u razmaku od 40 dana, ja sam stariji. Naše majke su šetale Savskim nasipom Novog beograda sa nama u stomacima. Odrastali smo u istom ulazu, sedeli u istoj klupi prvog dana u školi, prošli detinjstvo, zaljubljivanje pred moj odlazak u vojsku, pauzu i ponovni susret pred kraj mojih studija. Zajedno smo sazreli. A onda zajedno stvorili i sve ostalo. Našu porodicu i naš porodični biznis.
Zajedno smo stvorili sve: porodicu, viziju, sistem. Ona nije bila samo uz mene – bila je sa mnom, rame uz rame, sve vreme, neprekidno.
Nakon fakulteta, počinjem da držim privatne časove – prvo u našem iznajmljenom stanu. I dok predajem, dok gledam kako znanje menja ljude na bolje, shvatam: ne želim da sve zavisi od mene. Želim da gradim sistem. Da postoji struktura koja funkcioniše i kada mene nema. Da mogu da skaliram ono što radim, umesto da budem njegov jedini izvor.
U trenutku velike porodične tragedije, tražili smo izlaz – i našli ga u ideji da stvaramo. U martu 1998. pokrećemo školu računara. Počeli smo skromno: nekoliko stolova, tabla, šest računara, malobrojni učenici, ali ideja veća od prostora.
Ali je ideja bila snažna: spojiti tehnologiju i obrazovanje u sistem koji menja život. Tako počinje naša preduzetnička priča, nalik pričama iz Silicijumske doline – i ova počinje iz nekoliko kvadrata, sa nekoliko računara, jednom idejom i jasnim osećajem da to nije posao – to je poziv.
Prva naša škola računara bila je u Hali Pinki: dve prostorije – jedna učionica, jedna “server soba”. Šest računara. Mrežni kablovi peer to peer mreže koje je čistačica svakog dana prekidala usisivačem. Internet je bio dial-up preko telefonske linije.
Ali počelo je da funkcioniše.
Bez velikog marketinga. Bez velikih planova. Samo rad. Sistem. Rast kvadrat po kvadrat, čovek po čovek. Lepili smo male reklamne plakate po banderama. U vreme bombardovanja 1999. godine smo ih zvali ratnim plakatima. Lepili smo ih rukama sa selotejpom – na putu ka poslu i nazad.
Učionice, sadržaj, operativni procesi – sve što smo zaradili, ulagali smo nazad u posao.
Kuću u kojoj se danas nalazi sedište kompanije kupili smo u Zemunu. Kuću zemunskog učitelja iz 1934. godine. Kada smo je prvi put posetili našli smo školske klupe u dvorištu. I sve mi je bilo jasno. Znanje se vratilo kući! Imali smo 25.000, a ona je koštala 105.000 nemačkih maraka. Morali smo tada da uzmemo kredit sa 14.5% kamate. Ali vizija nije imala cenu.
Inovacija koja je odredila našu kompaniju
Od samog početka, pre trideset godina, verovao sam da će postojati trenutak kada ljudima neće biti jednostavno ili nekomforno da idu napolje, da odlaze u škole a da će morati da uče od kuće. Na početku sam to povezivao sa sa klimatskim promenama. Takođe, video sam da je obrazovanje, posebno visoko, neempatično prema grupama koje nisu u mogućnosti da uče – ukoliko radiš, nisi mogao da postigneš i da studiraš: rad studentske službe i predavanja obično su se završavali u vreme dok si na poslu.
Tako sam došao na ideju o platformi za učenje na daljinu koja će obrazovanje učiniti dostupnim svima. To je promenilo našu kompaniju, naš celokupan pristup. Sve je bilo podredjeno tome. Donosim prvo odluku da pravimo softver za testiranje i učenje. U osnovi su testovi sa materijalima za učenje. To kasnije prerasta u LINK distance learning platformu pod nazivom Distance Learning System. Taj naziv postaje zvanilan naziv za sisteme za učenje na daljinu u Srbiji. Mi smo taj sistem osmislili, izgradili i učinili dostupnim – mnogo pre nego što je postao potreba.
Obrazovanje za mene nikad nije bilo posao - već sistem koji menja ljude.
Tehnologija je moja vokacija, to je razlog zbog čega smo krenuli sa školom računara, koja je inače jedna od prvih u to vreme. Ona predstavlja spoj moje i suprugine strasti: mene je kao što sam već rekao oduvek zanimala tehnologija, a ona je vaspitač po obrazovanju. Tako smo napravili spoj tehnologije i obrazovanja.
Ona i ja smo u to vreme pročitali puno knjiga o biznisu. Ideje koje tako saznajem puno utiču na mene. Uvek sam tragao za tim šta mogu da primenim u svom poslovanju, od toga što sam pročitao. Jednostavno, sve vreme sam bio fokusiran na razvoj posla. Posao nije bio nešto što radim. Bio je ono što jesam.
Mislim da svaki čovek mora da ima svrhu za ispounjen život, ako je nema praznina je ogromna.
Vremenom, vizija postaje: spoj tehnologije i obrazovanja.
Počinjem da testiram sve što postoji od tehnologije za šta mi se čini da može imati direktnu primenu. Ne zbog prestiža, nego zbog funkcije.
Kada sam prvi put video prenosivi video-bim, znao sam da menjamo pravila igre. Uložili smo sve što smo imali, i ono što nismo. Nije bilo rezerve. Od samih početaka – sve smo finansirali sami. Nismo tražili investitore. Sve što smo zaradili, uložili smo nazad. Petnaest godina – bez profita, samo razvoj. Verovao sam u dugoročno. I neprekidno, sve vreme rada u to da mora postojati sistem koji funkcioniše bez mene.
Na početku nastavu smo držali supruga i ja. Nakon toga rastao je i tim. Biznis je bio vezan za prostor. Sportski centar Pinki je bio prekretnica, omogućavao je skalabilnost. Kako smo rasli, zakupljivali smo dodatne prostore. Kasnije, gradili smo i kupovali. Verovao sam oduvek da obrazovanje ne može dugoročno funkcionisati u iznajmljenom prostoru.
Određivala nas je vera u svaki sledeći korak. Nakon toga, nema granica. Prvi uvodimo projektore, interaktivne ekrane, laptopove u nastavi, robote u učionice. Znanje mora biti dostupno. Efikasno. Živo. I danas ulažemo u robote i AI asistente i to uvek sa jednim pitanjem: Da li ovo pomaže detetu da uči dublje, a nastavniku da ga bolje vidi i podrži?
Nikada mi nije bilo žao da investiramo u inovaciju – ali sam znao da empatija i pedagogija ostaju u centru.
Moja spremnost da investiramo u tehnologiju nikada nije bila stvar strategije – već uverenja. I danas ulažemo s istim impulsom. Kupovina robota Peppera i njegova priprema da postane asistent u nastavi u Savremenoj osnovnoj školi nije samo novina, to je promena paradigme.
Ulaganje u tehnologiju za mene nikada nije bilo trošak. Bilo je prirodno. Verovatno zato što svoju kompaniju nikada nisam video samo kao biznis – niti sam uspeh merio novcem.
Kada ono što radiš postane deo tebe, novac ne može biti krajni cilj. Radio sam mnoge projekte koji nikada nisu bili finansijski isplativi – i ne bih ništa menjao. Novac je precenjen kada mu damo pogrešnu funkciju. Za mene je on uvek bio samo sredstvo – da stvorimo nešto što ostaje.
Uvek je bila ista misao: kako da obrazovanje učinim dostupnijim, dubljim, boljim. To po definiciji omogućava tehnologija. Nju sam video kao alat, ne kao cilj.
Tehnologija je bila moja vokacija, a obrazovanje prostor u kome sam želeo da ostavim trag. Spoj te dve stvari doveo je do škole računara – jedne od prvih u to vreme.
Nakon toga osnivamo višu školu, fakultet, akademije. Postavljam temelje za obrazovne servise.
Stvaram obrazovanje koje ne liči na instituciju – već na pokret. Kreiram softversku kompaniju kao podršku obrazovnom biznisu. Kreiramo krovnu firmu koja preuzima sve operativne funkcije – škole ostaju posvećene isključivo vaspitanju i obrazovanju. Škole se bave isključivo pedagoškim radom i vaspitanjem, ne gube energiju na operativne biznis stvari.
U isto vreme radim u velikoj državnoj firmi. Postajem najmlađi direktor marketinga u istoriji kompanije. A onda dajem otkaz. Odlazim iz sigurnosti i biram da gradim nešto što je samo moje, naše.
To je bio čin vere, u ono što stvaram.
Video sam kako se obrazovanje ponaša prema onima koji rade i treba tek da rade – kao da ih ne vidi. Predavanja u vreme kad si na poslu, studentske službe koje se zatvaraju kad dođeš s posla.
Zato sam odlučio da stvorimo obrazovanje koje se prilagođava životu. Obrazovanje postoji za čoveka, a ne obrnuto.
Nikada nisam posmatrao obrazovanje kao sektor. Video sam ga kao sistem oblikovanja ljudi – unutrašnjeg i spoljnog.
Stvaranje. Obrazovanje nisam video kao posao - već kao prostor promene.
Obrazovanje nisam video kao sektor – već kao sistem oblikovanja ljudi.
Ne kao prenos znanja – već kao prostor u kome se osoba menja iznutra.
Ne kao posao – već kao razlog postojanja.
Gradio sam korak po korak. Učionice, televizije, online platforme, AI alate.
Nisam razmišljao o veličini – razmišljao sam o dostupnosti, razvoju i trajanju.
Nisam optimizovao za pažnju – optimizovao sam za sistem. Nisam birao da podučavam – već da oblikujem. Nisam stvarao sadržaj – stvarao sam strukturu.
Nikada nisam pravio razliku između sebe i posla. Posao nisam video kao karijeru – već kao produžetak sebe.
Zato nikada nisam merio uspeh novcem. Merio sam ga promenom koju ostavljaš.
Krize kao prekretnice. Konstruktor u kriznim situacijama.
Neke od ključnih tačaka u mom životu i poslu nisu došle iz rasta – već iz kriza. Kada se činilo da je sve zaustavljeno, zapravo su nastajali temelji za sledeći iskorak.
Tokom bombardovanja 1999. godine, držali smo nastavu pod sirenama, bez obzira na sve. A onda, nismo više mogli da izdržimo – stali smo jer nismo imali za kiriju. Bili smo pred zatvaranjem. Ipak, čim su se sirene utišale, nastavili smo dalje.
Godine 2002. donosim jednu od najtežih, ali i najvažnijih odluka – napuštam sigurnu poziciju u državnoj firmi i u potpunosti se posvećujem našem malom privatnom psolu. U to vreme, mnogi su smatrali da je to lud potez. Državni posao značio je stan, sigurnost, status. Ali ja sam znao da želim nešto svoje. Od prvog dana, insistirao sam na održivosti. Firma je rasla iz sopstvenih prihoda. Sve što smo zaradili, godinama smo ulagali nazad.
Dva konkretna poteza obeležila su preokret:
- Prvi je bio trenutak kada sam odlučio da uložim sve što imamo u prenosivi video-bim – projektor, tada tek dostupan na tržištu. Koštao je 6000 maraka. Uzeo sam sav novac iz kuće, falilo mi je još 50 maraka, ali su pristali da mi ga prodaju. Znao sam da će to promeniti način na koji radimo – postaćemo mobilni, držaćemo seminare gde god postoji potreba. Bio je to veliki rizik, ali i signal da želim da idem napred.
- Drugi je trenutak kada smo školu opremili laptopovima i postali prvi koji koriste prenosive računare u nastavi. I danas smo među prvima kada je reč o inovacijama u obrazovanju.
Krize su me uvek terale na akciju. Kada 2007. godine, posle dve godine rada na akreditaciji ITS-a, dobijamo odbijenicu – činilo se da je sve dovedeno u pitanje. Viša škola činila je tada 80% našeg biznisa.
Ali upravo tog dana sedam i pravim kompletan program za ITAcademy. U tim trenucima, nije bilo garancije, alli bilo je ogromne vere. I ona je vodila. Bilo je to jedino rešenje koje je moglo da nas održi. ITAcademy je ubrzo nadrasla sve prethodne projekte – i po obimu, i po značaju. Da nije bilo krize, ne bi bilo ni tog rasta. Narednih godina ITAcademy, BusinessAcademy i Intrenet Academy koje su izrasle iz toga obrazovale su na stotine hiljafa ljudi. Velika većina njih je napravila zavoidne karijere u oblastima za koje su se školovali.
Kroz svaku krizu, naučio sam isto: ne postoji garancija, ali postoji odluka. I ono što sam odlučio, uvek sam i radio.
Kad nešto ima suštinu — granice postaju stvar izbora.
U nekom trenutku shvatamo: ono što funkcioniše ovde, može funkcionisati bilo gde.
Ulazimo u Ameriku. Preuzimamo postojeću školu sa višedecenijskom tradicijom i transformišemo je iz temelja.
Uspeli smo da dokažemo: naša vizija nije lokalna. Ona je univerzalna.
Pre oko deset godina doživeo sam lični preokret.
Shvatio sam da sve što radim ima isti temelj: pomagati drugima da postanu bolji, uspešniji, osnaženiji.
U tom svetlu, definisali smo i misiju naše kompanije – ne kao korporativnu frazu, već kao srž svega što radimo. Misija nije napisana. Ona se živi – svakim sistemom koji osnažuje ljude.
Otuda i toliko servisa koje smo razvili – ne kao dodatke, već kao podršku obrazovanju. Kao alate koji osnažuju kandidate.
To su moji lični projekti, moji „passion projects”.
Isto kao što su to Institut za moderno obrazovanje i EduTV – nastali ne zbog tržišta, već iz moje želje da ljudima pružim kvalitetne uvide i novu vrednost u obrazovanju.
Ljudi.
Kroz sve ove godine, najvažnije što sam stvarao – nisu bili ni programi, ni škole, ni zgrade. Bili su to ljudi.
Kroz LINKgroup i obrazovne ustanove koje sam pokrenuo, za tri decenije prošlo je više hiljada zaposlenih. Većinu sam bar jednom susreo. Na razgovoru za posao. Na hodniku. Na obuci. Ili samo u trenutku kada im je trebalo poverenje.
Ponekad sam završavao rečenicu umesto njih. Verovao pre nego što su poverovali sami.
Učio ih. Slušao. Gurao napred. Davao šansu.
Nisam štedeo sebe. I nisam imao osećaj da dajem – bio je to prirodan deo svega što gradim. Bila je to razmena.
Neki su ostajali godinama. Neki su odlazili – ali retko praznih ruku. Odlazili su sa više nego što su došli: znanjem, iskustvom, sobom.
Ko je verovao u viziju – prišao je sam.
Kome je falilo malo više vere – prišao sam ja. Mnogo puta mi je prolazilo kroz glavu kako kod n+kandidata vidim samo dobre strane, one u funkciji naše misije i kako ja uopšte nisam podoban za vodjenje konkursa.
Danas sam najponosniji na to što vidim oko sebe: dobre ljude, lepe karijere, živote koji su se razvili.
Ne zato što sam ih „stvorio”, već zato što sam bio tu dok su oni stvarali sebe.
I to mi je dovoljno.
Moje delo nisu škole. Moje delo su ljudi koji su u njima postajali ono što jesu.
Škole sam gradio, ali su ljudi oni koji su postali moji pravi spomenici. Zato ne tražim reflektore. Tražim sisteme koji svetle sami.
To je moj put!
Danas. I dalje radim sa istim fokusom — da sistem traje i kada mene nema.
Nikada nisam razmišljao da li je posao lak ili težak, već sam ga jednostavno radio. Naravno, kada rukovodite kompanijom kakva je naša, fokus mora da bude široko postavljen. Za mene prioriteti ne postoje, sve je potencijalno važno. Zato se kao radar sve vreme okrećem oko sebe. To je postulat koji me prati ceo život.
Ne postoji dan u životu da nisam radio. Radio sam i na odmoru. I kad sam bolestan. I kad stojim u redu. Uvek. Bez prekida. Jer nije bio posao – već ja.”
Danas, sa hiljadama učenika i studenata, sa ogromnim prostornim i drugim kapacitetima sa brojnim školama moj cilj ostaje isti:
- Ne da sve zavisi od mene.
Već da sve traje i bez mene. - Neću da me pamte po rečima.
Hoću da sistemi koje sam stvorio funkcionišu – i kad mene nema.