Kako naša ličnost oblikuje način na koji učimo?

By Iva
In Budućnost obrazovanja
Aug 15th, 2015
0 Comments
2674 Views

U poslednjih nekoliko decenija brojnim istraživanjima potvrđena je povezanost ljudske ličnosti i oblasti kao što su: poslovno postignuće, poslovne vrednosti, preduzetništvo, stres, depresija, zadovoljstvo, posvećenost u radu, akademsko postignuće…
Kada je reč o procesu učenja, za razliku od navedenih oblasti, a sudeći prema broju sprovedenih studija koje su se bavile ispitivanjem odnosa ličnosti i učenja, možemo reći da je interesovanje naučnika o ovom pitanju nešto nižeg nivoa, ali da ipak postoji konsenzus o uskoj vezi učenja i ličnosti. Ovim tekstom pokušaćemo da prikažemo neke od aspekata ovog odnosa i njegov značaj za proces efikasnijeg i efektivnijeg učenja.

Pre nego što prikažemo sve važne elemente odnosa učenja i ličnosti, ukratko ćemo istaći na koji način se manifestuje njihova uska povezanost, odnosno, zašto je ovaj odnos značajan za unapređenje procesa učenja. Najjednostavnije rečeno, važnost ovog međuodnosa ogleda se u činjenici da kada učimo u skadu sa svojom ličnošću, učimo lakše, brže i efikasnije. Opšte je poznata činjenica da napor uložen u učenje, sam po sebi, neće biti dovoljan da učenje učini efikasnim. Nasuprot trošenju ogromne količine vremena na učenje koje nije u skladu sa lićnošću, učenje usklađeno sa potencijalima i karakteristikama onoga koji uči, biće mnogo kraće, lakše i interesantnije. Još jedan, važan, aspekt ovog odnosa odnosi se na to da crte ličnosti u velikoj meri određuju motivaciju za učenje, kao i to da li će osoba biti uporna, ili će brzo odustati od učenja.
Iako smo do određene mere pojasnili povezanost ličnosti i učenja, ipak i dalje ostaje nejasno na koji način crte ličnosti utiču na učenje, odnosno, kako ga olakšavaju. Da bi se dao odgovor na ovo pitanje potrebno je vratiti se na određenje i prirodu učenja. Najopštije rečeno, učenje predstavlja obrađivanje informacija, a najvažniji elementi ovog procesa su percepcija, pažnja, pamćenje i razmišnjanje. Uloga ličnosti u ovim procesima može se opisati kao posrednička, jer, na primer, naše lične osobine će određivati način na koji posmatramo stvari, razmišljamo i pamtimo, što će se dalje odražavati na naše strategije učenja. U tom smisu, crte ličnosti imaju određeni uticaj na stilove učenja, pa se može reći da postoji značajan odnos između ova dva koncepta

Razumevanje odnosa dva pojma pre svega zahteva njihovo određenje, a zatim i razmatranje njihovih relacija. U kontekstu odnosa kojim se mi u ovom tekstu bavimo, čini nam se značajnim da ukratko prikažemo i bliže odredimo koncepte ličnosti i stila učenja, a sve u cilju razumevanja njihovog međuodnosa.

LIČNOST

Ličnost je prema jednom od određenja (Phares, 1991) definisana kao kombinacija urođenog temperamenta, karakteristika nastalih u različitim situacijama i osobina pojedinca koje ga razlikuju od drugih ljudi. Prema drugoj definiciji (Hogan, Hogan & Roberts, 1996; McAdams & Pals, 2006), ličnost predstavlja jedinstveni sklop karakteristika svakog ljudskog bića, koji sadrži karakteristična prilagođavanja, jedinstvene predstave o životu i niz kulturnih razlika. Iz ovih, ali i iz mnogih drugih određenja može se zaključiti da se ličnost razmatra u kontekstu specifičnih osobina i faktora, odnosno crta.
Kao rezultat pojačanog interesovanja za istraživanje lilčnosti psiholozi su razvili instrument koji se danas najčešće koristi u definisanju i istraživanju ličnosti – petofaktorski model ličnosti (Five-Factor Model: FFM), koji predstavlja teoriju crta po kojima se ljudi razlikuju, a koji se sastoji iz pet bazičnih crta ličnosti:

neuroticizam – predstavlja stanje anksiznosti, straha, ljutnje i nepoverenja. Neurotični ljudi imaju tendenciju da žive u negativnim emocijama kao što su tuga, krivica, razdražljivost i strah. U vezi sa tim, osobe sa visokim nivoom neurotičnosti često su povučene, zabrinute, nervozne ili ljute. S druge strane, osobe sa niskim nivoom neurotičnosti su prijatne, samouverene i strpljive (Costa & McCrae, 1995).
ekstraverzija – podrazumeva asertivnost, želju da osoba bude okružena ljudima, izraženu ambicioznost, pričljivost, ali i agresivnost (Barrick & Mount 2001). Osobe sa visokim nivoom ekstraverzije obično su pozitivne, društvene, energične, vesele, dominantne, uporne i brižne prema drugima, dok su pojedinci sa niskim stepenom ovog faktora često povučeni, stidljivi, mirni i više vole usamljenost (Bond et al, 2002).
otvorenost ka iskustvu – otvorenost podrazumeva karakteristike kao što su: naučna i umetnička kreativnost, divergentno mišljenje, imaginacija, stvaralaštvo, naklonost prema različitosti, intelektualna radoznalost, nezavisnost mišljenja. U odnosu na svih pet faktora ovog modela, otvorenost obuhvata najviše kognitivnog aspekta. U tom smislu, pojedinci sa visokim nivoom otvorenosti za novo iskustvo su maštoviti, avanturisti, originalni, kreativni, skloniji su eksperimentisanju, novim i nekonvencionalnim idejama, dok su osobe sa nižim nivoom otvorenosti konzervativnije, konvencionalnog ponašanja, više vole poznate stvari (Bond et al., 2002; Costa & McCrae, 1995).
saradljivost – osobe sa visokim nivoom saradljivosti imaju osobine kao što su saosećanje, empatija, emocionalna podrška. Ove osobe su sklone da lične potrebe podrede potrebama drugih u cilju očuvanja dobih odnosa, jer im je harmonija veoma važna. S druge strane, pojedinci kod kojih saradljivost nije izražena fokusirani su na svoje potrebe, usmerene na sticanje moći, skeptične su u pogledu namera drugih ljudi, antagonistički i takmičarski nastrojene (psihologija.edu.rs).
savesnost – odnosi se na individualne razlike u pogledu rada, istrajnosti, svesnosti, organizovanosti i postignuća. Osobe kod kojih je ova crta izražena usmerene su na ciljeve i pokazuju visok nivo samodiscipline. Posvećene su, ambiciozne, vredne, pouzdane i precizne. Na suprotnoj strani su osobe koje pokazuju površnost i spontanost u vezi sa ciljevima koje prate. Lako odustaju, neodgovorne su i bez samodiscipline (psihologija.edu.rs).

STIL UČENJA

Opšte je poznato da je veoma teško doći do jedinstvenog, opšteprihvaćenog konsenzusa o konceptima koji su usko vezani za ljudsku prirodu. Tako, i kada se radi o određenju učenja ni malo nije lako doći do definicije oko koje bismo se svi složili. Međutim, ipak postoje zajdničke tačke i niti koje se prožimaju kroz različite definicije učenja, i koje na neki način čine srž ovog procesa. Prema shvatanju autora (Taylor & MacKenney, 2008), koji su se bavili ovim pitanjem, učenje pre svega uključuje promene u ponašanju koje nastaju kao rezultat iskustva individue, a koje se odvijaju tokom vremena. S druge strane, određeni autori (Lafrancois, 2000), određenje učenja sužavaju, smatrajući da o učenju možemo govoriti ukoliko nastane relativno trajna promena, ali koja nije rezultat umora, sazrevanja, korišćenja droga ili fizičkih povreda. Iz navedenih određenja Ibrahimoglu i saradnici (Ibrahimoglu et all, 2013.) dolaze do zaključka da je učenje relativno trajna promena u ponašanju čoveka, koja nastaje tokom vremena kao rezultat iskustva koje ljudi stiču.

blog-e1401616715217

STIL UČENJA predstavlja način na koji učimo, strategije koje primenjujemo prilikom primanja i obrade informacija. O stilovima učenja smo i ranije pisali na ovm blogu, pri čemu smo i tada ukazali na njihovu povezanost sa ctrama ličnosti.
U literatuti koja se bavi ovim pitanjem (Bjekić, Dunjić-Mandić), stilovi učenja se objašnjavaju time da ljudi koriste lično konstruisane „filtere” za oblikovanje svog odnosa prema svetu, koji se mogu opisati i kao lični stil ili lična tačka gledišta. Mnogi autori smatraju da lični stil, karakteristike i crte ličnosti pojedinca imaju važnu ulogu u tumačenju, ali i realizovanju procesa učenja, jer predstavljaju spone između sposobnosti i osobina ličnosti, dominantne načine mentalnog predstavljanja i obrade sadržaja učenja.
Još jedno shvatanje stilova učenja, koje se često smatra najpotpunijim i najviše citiranim dao je Kif (Keeffe, 1987). On je mišljenja da stilovi učenja predstavljaju crte ličnosti koje su relativno trajni pokazatelj kako osobe opažaju i kako se odnose prema izvoru znanja. Analizom ove definicije, možemo izdvojiti neke važne karakteristike stilova učenja iz ugla teorije ličnosti: stilovi učenja su crte ličnosti, što određuje njihovu trajnost u ponašanju; obuhvataju kognitivni, afektivni i fiziološki aspekt funkcionisanja osobe, ali predstavljaju i proizvod interakcije osobe i okruženja koje podrazumeva uticaj drugih osoba (prema Valentin Kuleto blog: “Učenje sa stilom”).

MEĐUODNOS LIČNOSTI I STILA UČENJA

Pokaži mi kako učiš i ja ći ti reći ko si.

Kao što smo do sada prikazali, crte ličnosti i stilovi učenja su toliko međusobno isprepletani, da ličnost u velikoj meri oblikuje stil učenja svakog pojedinca. S tim u vezi može se reći da se strategije učenja ne pojavljuju samostalno i nezavisno, već zavise od stila učenja, a tako i od crta ličnosti. Zbog toga ne treba da čudi kada određeni autori smatraju da bi stilove učenja trebalo proučavati i vrednovati u kontekstu faktora ličnosti, kao što su introverzija-ekstraverzija, savesnost-nepromišljenost, samopouzdanje, kompetentnost, produktivnost, anksioznost i motivisanost, ili, na primer, kao Kif (Keeffe, 1987) koji stilove učenja poistovećuju sa crtama ličnosti.
Interesovanje za istraživanje uloge koju ličnost ima u procesu učenja pojačano je u poslednjih 20-30 godina, kada se sprovode različite studije na ovu temu. U narednom delu ovog teksta prikazaćemo neka od istraživanja međuodnosa ličnosti i stila učenja, kao i rezultate do kojih se došlo.
■ U studiji koju je sproveo Furnham (Furnham, 1992) pokazuje se da su crte ličnosti usko vezane za stil učenja. Prema ovom istraživanju pronađena je statistički značajna povezanost između Kolbovih stilova učenja i crta kao što su neuroticizam i ekstravertnost-
■ U istraživanju koje je sproveo Sottilar (Sottilare, 2006) pronađena je povezanost između ekstravertnih osoba i aktivnog stila učenja, i između crte koja se odnosi na otvorenost ka novom iskustvu i senzualno-intuituvnog načina učenja.
■ Rašidovo istraživanje iz 2012. godine (Rashid, 2012) pokazalo je da saradljive osobe najčešće pripadaju asimilator stilu učenja (Kolbov model), a Kamarulzaman je svojim istraživanjem (Kamarulzaman, 2012) došao do zaključka da su ekstravertne crte ličnosti često povezane sa akomodator stilom učenja.
■ Takođe, neka od istraživanja pronašla su pozitivnu vezu između Kolbovih stilova konverger i akomodator i ekstravertne ličnosti. Pored toga, negativna veza se pokazala između neuroticizma i stila asimilator.

Rezultati ovih i sličnih istraživanja pokazali su povezanost određenih stilova učenja i osnovnih crta ličnosti, pa kao opšti zaključak, možemo sumirati da su studije koje su organizovane sa ciljem da se razume priroda veze između stila učenja i tipa ličnosti, potvrdile njihovu isprepletanost i uticaj koji crte ličnosti imaju na način učenja.

Nakon sagledavanja glavnih karakteristika odnosa ličnosti i stila učenja, možemo postaviti pitanje – kakve su implikacije ovog odnosa, tj. kako se praksa učenja i obrazovanja može unaprediti pomoću njih?
U narednom delu teksta rezimiraćemo ključne tačke do kojih smo došli analiziranjem ovog pitanja, kao i neke od načina praktične primene ovih saznanja.

  • □ Ni jedan stil učenja nije bolji od nekog drugog. Ljudi će bolje učiti kada im je omogućeno da prate svoj stil učenja. Drugim rečima, kada učimo u skladu sa stilom koji odgovara našoj ličnosti, učimo mnogo efikasnije. Psiholozi su istraživanjima pokazali da u akademskom okruženju svaki tip učenika ima bolje rezultate kada uče na način koji preferiraju.
    Jedan način učenja ne odgovara svima, zbog čega diferencirana i na učenika usmerena nastava postaju sve učestaliji primer dobre prakse učenja i obrazovanja.
  • □ Savet starogrčkih filozofa – “Spoznaj samoga sebe” vrlo je primenljiv i koristan kada je reč o pronalaženju ličnog stila učenja. Razumevanje sopstvene ličnosti, ključnih osobina, faktora koji nas motivišu i načina na koji sagledavamo svet, pomoći će nam da pronađemo način učenja koji će nam najviše odgovarati i koji će činiti da naše učenje bude efikasno.
  • □ Veliki broj nastavnika ima tendenciju da predaje na jedan način koji odgovara samo određenom broju učenika. Ova činjenica predstavlja veliki problem iz ugla ličnosti i individualnog stila učenja, jer svako od nas je individua za sebe, pa prilagođavanje stilu učenja koji nastavnik koristi neće dovesti do zadovoljavajućih rezultata. Zbog toga, veoma je važno koristiti i praktično primenjivati rezultate do kojih dolaze istraživanja o stilovima učenja. Akcenat u nastavnom procesu se sa nastavnika mora fokusirati na učenike, na njihovu ličnost, a time na njihove osobenosti, potrebe i navike kada je učenje u pitanju. Tek sinhronizacijom tipova ličnosti i stilova učenja nastavni proces u potpunosti može ostvariti svoj cilj, a nastavnici i učenici mogu dobiti bogato iskustvo učenja.
  • □ Kada govorimo o važnosti određivanja karakteristika ličnosti, stila učenja, njihove sinhronizacije i individualnog pristupa pojedincu, treba naglasiti da se tu ne misli samo na akademsko okruženje. Kompanije, organizacije, menadžment i ljudski resursi trebali bi biti svesni značaja koji ovaj pristup donosi. Razumevanje ličnosti zaposlenog, načina na koji najefikasnije uči, uslova koji ga motivišu i čine produktivnijim, predstavljaju jedan od najznačajnih faktora poslovanja.

 

1e750fc

Umesto zaključka, čini nam se važnim da još jednom naglasimo kako je svako od nas individua za sebe i da u skladu sa crtama naše ličnosti gradimo jedinstven način na koji učimo, pamtimo, mislimo i sagledavamo svet oko sebe. Ovu činjenicu treba imati na umu ukoliko želimo da razvijamo zadovoljne pojedince, efikasne škole, organizacije i kompanije, razvijenu ekonomiju, pa samim tim i jaka i razvijena društva.

Korišćeni izvori:

Ibrahimoglu, N. et al (2013). The Relationship between personality traits and learning styles: A cluster analysis
Salehi, E. et al (2014). The Effect of Personality Types on the Learning Styles of Agricultural Students (A case study in Iran)
Chamorro-Premuzic,.T (2015). How your personality determines how you learn

Leave a Reply