Fizički prostor

Odbrojani su dani učionica u kojima se nastavnikov sto nalazi u prednjem delu učionice, a stolovi učenika su uredno poređani u redovima. Tehnologije učenja i promena pedagoških metoda ne menjaju samo način na koji predajemo, već i fizička okruženja u kojima predajemo.

Uloga koju fizičko okruženje ima kod našeg učenja tek počinje da se proučava i da se razume.

Akinsanmi (2011) tvrdi da “nema mnogo istraživanja o ulozi koje fizičko okruženje ima u procesu učenja’’, ali sve više i više edukativnih teoretičara i psihologa počinju da nude poglede “iz kojih dizajneri mogu da formiraju koncept stvaranja optimalnog okruženja za učenje’’ (Optimalno učenje). Jedna stvar koja je jasna iz istraživanja fizičkih prostora koji čine okruženja za učenje je da sadašnje učionice retko olakšavaju učenje 21 veka.

Studija koju je sprovela Herman Miller Kompanija (2011) o prilagodljivim prostorima i njihovom uticaju na učenje, identifikovala je četiri ključna elementa koji utiču na učenje studenta: Osnovna ljudska potreba, Podučavanje, Učenje i Angažovanje. Herman Miller tvrdi da postoji “pedagoška vrednost udobne stolice’’ i da “priznavanjem uticaja koju fizička udobnost ima, podržava pedagogija, dok dizajniranje fleksibilnih, udobnih prostora za učenje poboljšava iskustvo i fakulteta i studenata.’’

Kada se nameštaj u učionici lako pomera radi komfora i praktičnosti, iskustvo učenja studenata se pojačalo komfornošću sedenja (32%), sposobnošću da jasno razumeju profesora (14%) i pogledaju materijal (17%). Pored toga što su studenti imali redizajnirane i kreativne učionice, edukatori su takođe primetili pogodnosti boljeg osvetljenja, boljeg pristupa internetu, poboljšanoj mogućnosti da se studenti čuju i imaju više prostora za pisanje na beloj tabli.

Rezime istraživanja je takođe naglasilo činjenicu da kad su u pitanju nastavna “otkrića koja su u razvoju o tome kako ljudi uče, brz napredak u tehnologiji i povećanoj svesti o očekivanjima studenata’’ bila ono što je prouzrokovalo najviše pedagoških promena i da bi nastavnici iskoristili ove promene, prostori za nastavu moraju da budu u stanju da koriste nove tehnologije i imaju učionicu “dovoljno fleksibilnu da se prilagodi različitim stilovima učenja’’.

Prilagodljivi prostori za učenje takođe olakšavaju učenje, pogotovo otkad se “pojam znanja pomerio od mogućnosti da se zapamti i ponovi informacija do mogućnosti da se ona pronađe, upotrebi i stavi u specifičan kontekst.’’ Marc Presnsky opisuje kako studenti više ne vole ogromne amfiteatre za predavanja i umesto toga žele prostore za učenje koji “im dozvoljavaju da se upoznaju, upuste u dijalog, rade samostalno ili u grupama na projektima… dobiju ili obezbede privatnu povratnu informaciju (i) potraže kolaborativno okruženje koje podržava razumevanje i učenje’’ (Herman Miller Kompanija, 2011, strane 5-6). Prenskijev citat savršeno ilustruje zašto prostori za učionice ne bi trebalo više da budu statični već da se lako prilagode bez obzira na aktivnost ili pedagoški metod u kom nastavnik izabere da iznese svoje predavanje tog dana.

Na kraju, prilagodljivi prostori za učenje olakšavaju angažovanje studenata dozvoljavajući brzo i lako oblikovanje učionice kako bi se omogućile različite vrste aktivnosti. Studenti koji su učestvovali na predavanjima koja su se držala u učionicama dizajniranim oko prilagodljivih prostornih ideja, izjavili su da su 24% više bili angažovani na predavanju, a 23% je ukazalo na bolju komunikaciju, dok je 22% nastavnika lakše integrisalo nove nastavne metode i lakše da se koristi tehnologija dok se predaje. Brojke ispod su takođe uzete iz studije i pokazuju koliko su efikasni prilagodljivi prostori.

Dodatna mišljenja su evaluacija percepcije nastavnika i studenata o saradnji i podsticanju osećaja zajedništva ili pripadnosti Studiju za učenje (Studio za učenje je u partnerstvu sa KU bibliotekama (KU – University of Kansas Library)

Studenti su izjavili da su:

• > 16% veće šanse da se osećate prijatno dok postavljate pitanja
• > 28% veće šanse da budete u stanju da vodite grupni rad
• > 20% veće šanse da osećate kako učionica prezentuje odgovarajuću sliku koledža
• > 22% veće šanse da se osećate cenjenim.

Rezultati nastavnika bili su još bolji. Nastavno telo:

• > se 32% složilo da je saradnja među studentima bolja
• > se 24% složilo da je saradnja između nastavnika i studenata bolja
• > 44% veruje da Studio za učenje prenosi adekvatnu sliku
• > se 47% oseća više cenjenim (Herman Miller, 2011, strane 8-9).

Učionice dizajnirane da koriste prilagodljive prostore za učenje pridržavaju se tačno onog što je Askinsanmi opisao kao uklanjanje “fokusa sa table nastavnika i stvaranje ambijenta bakine omiljene dnevne sobe i na taj način pružanje emotivno sigurnog, udobnog i vizuelno stimulativnog okruženja’’ (strana 6). Kada je studentima udobno, boravak u sobi u kojoj osećaju da se brine o njihovim potrebama, postaju više voljni i sposobniji da uče. Kako naše ideje o tome kako da se drže predavanja studentima nastavljaju da se menjaju i razvijaju, menjaće se i način na koji pravimo i ukrašavamo naše učionice.

Ispod je dijagram preuzet iz Istraživačkog samita Herman Miller kompanije koji ilustruje iskustvo studenta i ustanove u fizičkim prostorima za učenje.

Ove dve fotografije pokazuju neke od prostora za učenje koje opisuje Herman Miller.

Pedagoški prostor

Pored fizičke promene učionice koja se dešava, menjaće se i alati koje koristimo da bi podučavali studente. Kao što Heder Edik tvrdi “pojaviće se sve veći broj sofisticiranih tehnologija’’ od kojih će nastavnici imati koristi “u smislu upravljanja resursima i mogućnošću da se iskoriste izvori znanja koji nisu bili dostupni zbog geografskih barijera (Edik, Vizije učionice budućnosti). Pored povećane upotrebe tehnologije u učionici budućnosti, druga velika promena ‘‘je naglasak stavljen na modele učenja koji podržavaju aktivnu izgradnju znanja i veština. ’’Umesto obrazovnih okruženja i predavanja koja su pasivna”dolazi do promene u okruženja u kojima učenik aktivno istražuje svet i gradi svoje interne modele razumevanja (Učionica, 2006). ’’Učionice budućnosti neće više biti male fabrike gde “možemo da nađemo nastavnike podstaknute (i često primorane) da masovno šire učenje i marginalizuju razlike u kompetenciji, interesima i sposobnostima’’, koje više ne “pripremaju studente za brzo menjanje globalnog društva koje će naslediti’’ (Fielding, Lackney, Nair, 2011).

The Human Computer Interaction Lab (2006) je sproveo istraživanje koje je predvidelo razvoj “novih embedovanih tehnologija koje mogu biti sastavni deo bilo kog fizičkog objekta u školama’’ koje zatim mogu da se iskoriste da potpomognu učenje’’ (Učionica budućnosti).

Jedan primer tehnologije koja se koristi da bi se olakšalo učenje kad se na njega gleda kao na “konstruktivnu i društvenu aktivnost’’ je internet. Pošto je internet “sve popularniji kao sredstvo komunikacije’’ i Web 2.0 aplikacije postaju sve češće “pažnja se usmerila na društvenu interakciju i njen značaj za učenje’’ (Mäkitalo-Siegl, 2010, p. 3). Primer za to mogu da budu studenti koji koriste kuratorske alate poput Paper.li kako bi sortirali i procenili informaciju pre nego što je podele sa drugima ili sarađuju na Vikispejs strani sa drugim studentom, a oba se fokusiraju na učenju aktivne izgradnje znanja i izgradnje zajednica i društvene interakcije. U učionici budućnosti tehnologija više neće ograničavati saradnju i zajedništvo misleći samo na unutrašnjost učionice već će omogućiti ovim aktivnostima da se dogode izvan učionice u stvarnom svetu. Učenici mogu da nauče kineski koristeći veliki HDMI monitor i HD zvuk (zvuk visoke rezolucije), zajedno sa web konekcijom. Predavači ih mogu odvesti na virtualne ekskurzije jednom mesečno, noseći web kameru koja studentima pokazuje znamenitosti, kao što je Kineski zid, istovremeno im dozvoljavajući da vežbaju kineski sa izvornim govornicima (Edik, Vizije učionice budućnosti).

Pored toga, učionica budućnosti će olakšati učenje korišćenjem tehnološki poboljšanih objekata a gradiće i “zajednice u virtualnim i fizičkim prostorima za učenje.’’ Embedovanje tehnologije u “uobičajene svakodnevne uređaje’’ čini tehnologije lakim za korišćenje a takođe ih pretvara u “alate za efikasno i motivišuće učenje’’. Primer za to mogu da budu studenti koji završavaju konceptualne mape na beloj tabli ili laptop-u ili tako što studenti koriste Storytable (interaktivna tabla) kako bi sarađivali dok osmišljavaju priču. Primer “zajednice zasnovane na znanju (knowledge-building community)’’ koji postoji unutar i van učionice je projekat koji se zove CIPHER (Communities of Interest to Promote the Heritage of European Regions – Interesne zajednice u cilju promovisanja nasleđa evropskih regija) koji “predstavlja multidisciplinarnu zajednicu u oblasti digitalnog kulturnog nasleđa.’’Projekat koristi “naprednu tehnologiju i digitalne alate koji se primenjuju u stvaranju, snimanju i očuvanju kulturne baštine, saradnjom koja se odvija između različitih grupa i zajednica, kao što su univerziteti, lokalne škole i muzeji ’’za proizvodnju artefakta koji se koriste u projektu (Mäkitalo-Siegl, 2011, strane 5-7). Učionici dizajniranoj da omogući ovakav način učenja bi bio potreban prostor kako bi došlo do saradnje, pristup tehnologijama koje omogućavaju stvaranje artefakata i koje bi se izuzetno razlikovale od izgleda većine učionica danas.

U učionici budućnosti se možda neće koristiti papir pošto će laptopovi i ostala obrazovna tehnologija omogućiti eliminisanje papira. Kako laptopovi i tableti postaju jeftiniji, u skorijoj budućnosti umesto nastavnika koji kopira handout materijal i ispitna pitanja daje studentima, ona će se u budućnosti “forsirati’’ studentima onlajn. Svi studenti će nositi laptop računare koji će uključivati udžbenike, eliminišući udžbenike, teške rance i ormariće, istovremeno čineći učionicu čistijim okruženjem. Upotreba laptop računara i tableta takođe može da omogući studentima da vode portfolio u elektronskoj formi omogućavajući im da “dodaju komentare i razmišljanja o svojim opažanjima u svakom trenutku.’’Portfoliji takođe mogu da se iskoriste na konferencijama u kojima učestvuju nastavnici i roditelji dozvoljavajući nastavniku da podeli portfolija studenata “putem SMART table ili tableta i objasni roditeljima o napretku studenta koristeći portfolio’’ (Edik, Vizije učionice budućnosti).

Učionica budućnosti je prostor koji se i fizički i pedagoški stalno menja. Fizički prostori koji čine učionicu, obrazovne tehnologije koje koristimo i nastavna pedagogija koju smo prihvatili, nisu statične, i nama kao edukatorima je od velike važnosti da nastavimo da učimo kako će učionica budućnosti da izgleda. Bez obzira u kojoj državi predajemo, ove promene će uticati na sve nas. Kako Makitalo-Siegal i ostali (2010) tvrde “sami nastavnici treba da budu otvoreniji prema novim pedagoškim modelima i razvoju tehnologije kao i da budu spremni da redovno dopunjuju svoje znanje učestvovanjem u obrazovanju unutar same institucije i čitanjem aktuelnih istraživačkih radova.’’ (2010, strana 7)

Video materijal koji sledi pokazuje kako učionice budućnosti mogu da izgledaju i iskustva nastavnika sa učionicama budućnosti.

Izvor: www.education-2025.wikispaces.com