Partnerstvo porodice i škole

By milica
In Budućnost obrazovanja
Oct 3rd, 2014
0 Comments
3428 Views

– Prava roditelja u obrazovanju svoje dece –

 

„Moramo se, dakle, potruditi da nam škole ne ostare, da nam se pre vremena ne umore i da ne ostare prosvetni radnici, da nam deca dolaze u školu svoje, a ne naše mladosti.“
Duško Radović

 

mala2U odnosu na tradicionalni sistem školovanja na kakav smo navikli, uloga škole u savremenim uslovima je znatno promenjena. Nastavnici nisu više jedini autoritet po pitanju izvora znanja i informacija, niti je škola jedini centar učenja i razvoja mladih. U zavisnosti od socijalne sredine u kojoj žive i rade, ekonomskog statusa, nivoa obrazovanja i životnog iskustva, očekivanja savremenih roditelja od škole veoma su raznovrsna.

U poslednje dve decenije, u obrazovnoj politici većine zemalja izražena je tendencija da se u sferi javnog vaspitanja i obrazovanja obezbedi veći stepen učešća roditelja u odlučivanju o obrazovanju i vaspitanju svoje dece. Ovo nastojanje čini da škola više ne funkcioniše samostalno, već dobija stalnog partnera – roditelje.

Učešće u odlučivanju roditelja o obrazovanju obuhvata sve one aktivnosti koje omogućavaju roditeljima da učestvuju u procesu donošenja odluka u vezi sa školom, čini ih još uključenijim u život svog deteta i, naravno, odgovornijim.

To može biti neposredno učešće kroz koje roditelji imaju priliku da iznesu svoje mišljenje, očekivanja i zahteve (na sastancima sa menadžmentom škole, na roditeljskim sastancima, putem anketa i upitnika, i slično) i posredno (preko predstavnika u školskom odboru, putem udruženja roditelja itd.).

Ovakav način saradnje predstavlja najidealniju podlogu za pravilan odgoj dece. Škola i nastavnici su prosvetni stručnjaci koji najbolje znaju kako da rade svoj posao. Sa druge strane, roditelji najbolje poznaju svoju decu, pa umeju da prepoznaju šta im treba i šta je za njih najbolje (makar bi tako trebalo da bude). Upravo zato, aktivno uključivanje porodice u vaspitno-obrazovne procese koje sprovodi škola, ispoljavanje njihovih interesa i potreba kroz slobodu izbora i dogovor oko uzajamnih obaveza i odgovornosti – sve su to neophodne i veoma poželjne stvari o kojima svaka ozbiljna škola treba da razmisli.

 

Šta, zapravo, želim za svoje dete?

Danas su očekivanja od škola veća nego ikada. U uslovima tranzicije i svakodnevnog suočavanja sa posledicama globalne ekonomske krize, od škole se očekuje da deci pruži adekvatno obrazovanje koje će im u budućnosti omogućiti ekonomsku sigurnost i lagodan i srećan život.

Savremena, kvalitetna škola, po mišljenju roditelja, trebalo bi da zadovoljava sledeće kriterijume:

✻ visokokvalitetno obrazovanje u skladu sa međunarodnim standardima,

✻ prohodan put ka visokom obrazovanju i daljem usavršavanju,

✻ odlična opremljenost, pogotovo IT opremom,

✻ visoki stepen profesionalizma,

✻ razvijeni uslovi za obrazovanje učenika sa posebnim potrebama,

✻ stručni i posvećeni nastavnici,

✻ bezbedno, zdravo i prijatno okruženje,

✻ široki spektar vannastavnih aktivnosti,

✻ savršeni uslovi za rad i rekreaciju,

✻ šansa za prestižan posao i uspešnu karijeru,

✻ stalnu otvorenost škole za sva pitanja, predloge i sugestije.

Odlični učenici i oni koji to nisu

1353382315_1386778923Iskustvo pokazuje da posebno velika očekivanja imaju oni roditelji čija deca imaju visoko razvijene talente za određene predmete. Oni od nastavnika očekuju da u pravo vreme i na pravi način prepoznaju njihove talente, razviju ih dodatno i doprinesu postizanju najboljih mogućih rezultata.
Znatno manja, ali ne i neznatna, su očekivanja roditelja onih lošijih učenika: oni od nastavnika očekuju podsticaj za dete da bude bolje i uspešnije u učenju.

(Ne)objektivnost ocena

Otvorenost škole za sugestije roditelja povodom ocenjivanja treba, odnosno mora da bude svedena na razumnu meru. Ovo je veoma osetljivo pitanje koje može uzrokovati problem ukoliko obe strane nemaju razumevanje jedna za drugu. Zato, po ovom pitanju treba biti izuzetno obazriv. Škole često nemaju dovoljno razumevanja za nezadovoljstvo roditelja ocenom koju je njihovo dete dobilo.

Bez obzira da li je roditelj u pravu ili je njegov stav posledica neobjektivnosti, uvek treba obrazložiti ocenu, saslušati mišljenje roditelja i napraviti kompromis, koji je najkonstruktivniji po dalji uspeh i znanje učenika. Takođe, nikako ne treba dozvoliti da pomenuto nezadovoljstvo ugrozi saradnju između roditelja i škole, jer ona je osnov za postizanje najviših vaspitno-obrazovnih ciljeva.

Tradicionalna škola je, makar kada je o Srbiji reč, tvrdoglavo i čvrsto utemeljena i koncipirana, a prosvetni radnici nisu uvek raspoloženi za promene, te otvorenost škola na teritoriji Srbije za saradnju sa roditeljima nije uvek na zavidnom nivou, naprotiv. Ona se svodi na interesovanje roditelja za ocene učenika i dolaske na roditeljske sastanke. Retke su škole, kako osnovne tako i srednje, koje ovu saradnju ostvaruju na željenom nivou, što krivicom škole, što krivicom roditelja…

Iskustvo pokazuje da prava roditelja u obrazovanju dece u najvećoj meri poštuju privatne škole, koje u odnosu na one državne mnogo detaljnije, svestranije i inovativnije pristupaju problemu partnerstva između roditelja i nastavnika, na obostranu korist i zadovoljstvo. Zato se većina roditelja, svesna da je kvalitetan odnos sa školom osnova za dobro obrazovanje njihovog deteta opredeljuje za upis u privatnu školu, želeći da sve vreme školovanja bude u toku i učestvuje u svakom mogućem trenutku u onome što se dešava na času i nakon časa. Jedna od takvih škola koje su danas retke jeste Srednja škola za informacione tehnologije ITHS.

 

Leave a Reply