Budućnost univerziteta: Digitalna diploma

By milica
In Budućnost obrazovanja
Oct 31st, 2014
0 Comments
2002 Views

Konvencionalni posao visokog obrazovanja očekuje zemljotres koji će biti dobrodošao.

 

vk1
Na oksfordskim i harvardskim travnjacima i u mnogim visokoobrazovnim zdanjima od čelika i stakla, ispiti ustupaju mesto raspustu. I dok studenti razmatraju život posle diplome, univerziteti se suočavaju sa pitanjima o sopstvenoj budućnosti. Visokoobrazovni model predavanja, „bubanja” i ispita jedva da se uopšte promenio kroz vekove. Sada tri snažna talasa prete da poljuljaju uspostavljene načine podučavanja i učenja.

Jedan od njih jeste kriza finansiranja, koja podrazumeva manjak koji najbistriji univerzitetski umovi pokušavaju da reše. Institucionalni troškovi rastu, zahvaljujući skupim investicijama u tehnologiju, zarade nastavnika i galopirajuće administrativne troškove. Ovaj talas dolazi u vreme kada državni organi zaključuju da više ne mogu da priušte sebi da pomažu univerzitetima onoliko velikodušno kao ranije. Američki koledži su pod naročitim pritiskom: pojedini analitičari predviđaju masovne bankrote u roku od dve decenije.

Istovremeno, tehnološka revolucija postavlja izazov poslovnom modelu visokog obrazovanja. Eksplozija online učenja, velikim delom besplatnog, znači da je znanje koje je nekada bilo rezervisano za nekolicinu srećnika sada dostupno svakome ko ima pametan telefon ili laptop. Ovi finansijski i tehnološki potresi koincidiraju sa trećom velikom promenom: dok su univerziteti nekada obrazovali samo malobrojnu elitu, sada su odgovorni za obuku i prekvalifikovanje radnika kroz čitavu karijeru. Kako će oni preživeti ovu oluju – i šta će ih zameniti ako to ne bude slučaj?

Osnove finansiranja

Univerziteti su preneli većinu svojih rastućih troškova na studente. Školarine na privatnim neprofitnim univerzitetima u Americi su realno porasle za 28% u deceniji koja je prethodila 2012. i nastavile da rastu. Državni univerziteti povećali su školarine za 27% tokom pet godina pre 2012. Njihove prosečne školarine su sada skoro 8.400 dolara za studente iz iste države, i više od 19.000 za ostale. Na privatnim koledžima školarina premašuje 30.000 (dve trećine studenata ima neki vid olakšica). Dug američkih studenata ukupno je 1,2 triliona dolara, a više od sedam miliona ljudi ne uspeva da ga isplaćuje na vreme.

Dugo vremena je izgledalo da se ovakvo zaduživanje isplati. Za većinu studenata, „diplomska premija” u vidu bolje plaćenih poslova i dalje otplaćuje cenu sticanja diplome (pogledajte članak). Ali ne isplate se svi studijski programi, i ujednačenije zarade za diplomce znače da je studentima potrebno više vremena da počnu da dobro zarađuju. Upis studenata, koji je od 1999. do 2011. porastao sa 15,2 miliona na 20,4 miliona, sada jenjava, i u 2012. je opao za 2%.

Za male privatne koledže postizanje dobrog bilansa sada predstavlja veliki izazov. Susan Fitzgerald iz agencije za procenu kredita Moody’s predviđa „smrtonosnu spiralu” zatvaranja koledža. William Bowen, bivši prvi čovek univerziteta Princeton, pominje „bolest troškova”, u kojoj univerziteti investiraju ekstravagantne sume u blistave diplomske centre, biblioteke i smeštaj ne bi li privukli studente.

I političko raspoloženje se promenilo. I Bill Clinton i Barack Obama rekli su da se univerzitetima ne smeši svetla budućnost ako ne uspeju da smanje troškove, što predstavlja odstupanje od tendencije političara levog centra da forsiraju finansiranje akademskih aktivnosti iz budžeta. Rezovi koje je državna uprava napravila delimično su ublaženi federalnim „Pell Grants” stipendijama za siromašne studente. Međutim, američki univerziteti će uskoro više novca dobijati od naplate školarine nego od budžetskog finansiranja (grafikon 1).

vk2

Premeštanje opterećenja
Prihod univerziteta u SAD u milijardama dolara
Javno finansiranje
Priliv od školarina
Izvor: State Higher Education Finance

U Aziji, inflacija školarina, koja je u proteklih pet godina iznosila oko pet odsto kada je reč o vodećim univerzitetima, izaziva nelagodu srednje klase kad je u pitanju cena koledža. Latinoameričke zemlje se trude da održe školarine na dovoljno niskom nivou, kako bi povećale broj diplomaca. U Evropi, visoki nivoi subvencija, uz niže stope pohađanja koledža, ušuškale su univerzitete. Ali školarine rastu: 1998. Britanija je uvela godišnje školarine od svega 1.000 funti (tadašnjih 1.650 dolara), koje su 2012. porasle do maksimalnih 9.000 (13.900).

Teško da su povećani troškovi mogli doći u nezgodnijem trenutku. Širom sveta, potražnja za prekvalifikovanjem i usavršavanjem je na visokom nivou među radnicima svih starosnih grupa. Globalizacija i automatizacija smanjili su broj poslova za koje je potreban prosečan nivo obrazovanja. Radnici koji su to mogli sebi da priušte okrenuli su se usavršavanju, u pokušaju da nadmudre promene u potražnji na tržištu rada. U Americi, upis studenata starosti 35 godina ili više na visokoobrazovne institucije devedesetih godina porastao je za 314.000, a od 2000. za čak 899.000.

Napredak u mašinskoj inteligenciji omogućava automaziciji da zadre u nove sektore privrede, od knjigovodstva do maloprodaje. Nove online kompanije sada prete sektorima koji su, sve donedavno, uspešno odolevale internet oluji. Carl Benedikt Frey i Michael Osborne sa Oxforda ocenjuju da bi u narednih par decenija možda i 47% zanimanja moglo da bude automatizovano. Oni smatraju da šanse za ostajanje bez posla drastično opadaju kako raste nivo obrazovanja.

iPad illuminatio mea

Dakle, potražnja za obrazovanjem će rasti. Ko će na nju odgovoriti? Univerziteti se suočavaju sa novom konkurencijom u vidu velikih otvorenih online kurseva, takozvanih MOOC-ova (Massive Open Online Courses). Ovi digitalno isporučeni kursevi, koji podučavaju studente preko interneta ili aplikacija za tablet, imaju velike prednosti u poređenju sa svojim odavno etabliranim rivalima. Sa malim troškovima pokretanja i moćnom ekonomijom obima, online kursevi drastično smanjuju cenu učenja i proširuju mu pristup, kroz otklanjanje potrebe da se studenti podučavaju u unapred određeno vreme i na unapred određenim mestima. Niska cena obezbeđivanja kurseva – kreiranje novog košta oko 70.000 dolara, što znači da se oni mogu jeftino prodavati, ili čak davati besplatno. Clayton Christensen sa Harvard Business Schoola smatra da su MOOC-ovi moćna „disruptivna tehnologija”, koja će istrebiti mnoge neefikasne univerzitete. „Za 15 godina, više od polovine univerziteta (u Americi) će bankrotirati”, predvideo je on prošle godine.

Prvi MOOC započeo je svoj život 2008. u Kanadi kao online kurs o kompjuterima. Godina 2012, nazvana „godina MOOC-a”, proizvela je uzbuđenje ovom idejom, koje su mnogi doživeli kao svojevrsno prosvetljenje. Pokrenuta su tri velika „MOOC-stera”: neprofitni edX, koga vode Harvard i MIT, Coursera, u partnerstvu sa Stanfordom, i Udacity, komercijalna organizacija, čiji je suosnivač Sebastian Thrun, koji je predavao na online kursu kompjutera na Stanfordu. Velika trojka do sada je obezbedila kurseve studentima čiji broj premašuje 12 miliona. Manje od trećine njih su Amerikanci, ali u edX-u kažu da gotovo polovina njihovih studenata dolazi iz zemalja u razvoju (grafikon 2). Novi rukovodilac Coursere, Richard Levin, nekada prvi čovek Yalea, planira ekspanziju sa fokusom na Aziju.

vk3

Mišem do papira
Online MOOC-ovi koje je isporučio edX
Statistika studenata, školska 2012/13. godina
Zemlja/region: SAD, Evropa, Indij,a Ostatak Azije, Afrika, Latinska Amerika
Broj upisanih u hiljadama
Muškarci/Žene
Starost – medijana
Prethodni nivo obrazovanja u procentima: Srednje ili niže, I stepen visokog obrazovanja, II ili III stepen visokog obrazovanja
Izvor: edX
MOOC – Massive open online course (veliki otvoreni online kurs)
Harvard i MIT

Uprkos svom potencijalu, MOOC-ovi još uvek nisu izazvali epske potrese. Većina univerziteta i zaposlenih još uvek vidi online obrazovanje kao dopunu tradicionalnim programima, pre nego zamenu za njih. Mnogi prestižni univerziteti, poput Oxforda i Cambridgea, odbili su nove platforme.

Nick Gidwani, osnivač SkilledUpa, direktorijuma online kurseva, poredi ovaj proces sa promenama u izdavaštvu i novinarstvu. Veliki izdavači nekada su imali monopol na štamparije, baze pretplatnika i aranžmane sa oglašivačima. Ogroman priliv low-cost blogova, sajtova i aplikacija znači da to više nije slučaj. Čak i uspešni štampani proizvodi moraju da implementiraju aspekte modela svojih digitalnih rivala. Gidwani vidi „malo nade za 200 profesora, koji svi nude isto predavanje”.

Tradicionalni univerziteti imaju par „kečeva u rukavu”. Pored učenja, ispita i sertifikacije, fakultetsko obrazovanje kreira društveni kapital. Studenti uče kako da raspravljaju, predstavljaju se, uspostavljaju kontakte i motaju džointe. Kako bi digitalno fakultetsko iskustvo moglo da isporuči sve to?

Odgovor bi mogao ležati u kombinaciji ova dva modela. Anant Agarwal, koji vodi edX, predlaže alternativu standardnom američkom četvorogodišnjem programu. Studenti bi mogli da provedu uvodnu godinu učeći preko MOOC-a, nakon čega bi usledile dve godine pohađanja univerziteta, te završna godina tokom koje bi studenti radili i paralelno završavali studije online. Ova vrsta kombinovanog učenja mogla bi se pokazati kao atraktivnija od četvorogodišnjeg online programa. Mogla bi privući i one koji žele da kombinuju učenje sa radom ili podizanjem dece, jer bi ih oslobodila rasporeda skrojenog po meri akademaca. Fahovski predmeti takođe bi mogli imati koristi: kursu francuskog egzistencijalizma mogao bi se pridružiti MOOC sa drugog univerziteta, koji se bavi portugalskim egzistencijalizmom.

Neki univerziteti već dodaju digitalna predavanja u svoj plan i program. U Brazilu, univerzitet Unopar nudi low-cost diplomske programe koji koriste online materijale i sedmične seminare, koji se prenose preko satelita. U Americi, univerzitet Minerva ima kriterijume za upis koji se mogu meriti sa kriterijumima najboljih Ivy League koledža, ali po znatno nižim cenama (oko 10.000 dolara godišnje, umesto do 60.000 dolara). Prva tura od 20 studenata upravo je primljena na prvu godinu nastave na Minervi u San Francisku, i provešće ostatak programa radeći online tutorijale boraveći van Amerike, sa akcentom na provođenje vremena u ekonomijama u razvoju sa ciljem da im to ojača poziciju kod budućih poslodavaca.

Error 404: Diploma nije pronađena.

Online učenje ima svoje zamke. Probni program na državnom univerzitetu San Jose u Kaliforniji, koji je nudio kurs iz matematike i statistike pod vođstvom Udacityja, prošle godine je ukinut. Dok je 30% fizički prisutnih studenata zadovoljilo rani kriterijum za algebru, kod onih koji su učili online procenat je bio 18% – i jaz se širio kako je gradivo postajalo kompleksnije. „Pedagogija MOOC-ova mora vrlo brzo da se poboljša”, priznaje Thrun sa Udacityja. On smatra da je eksperiment na San Joseu pokazao da je studentima potrebna personalizovanija podrška za online kurseve na univerzitetskom nivou. Studija sprovedena među MOOC studentima u Americi utvrdila je da 70% njih već poseduje diplomu. Ukoliko žele da se takmiče sa običnim univerzitetima, oni koji nude MOOC-ove moraju postati bolji u podučavanju novajlija u akademskom svetu. Agarwal is edXa želi da ponudi više kurseva tokom sezone odmora, kada studenti mogu da ih koriste kako bi zaradili dodatne bodove ili nadoknadili propuštene teme.

Protivnici ukazuju na visoku stopu odustajanja: svega oko 10% onih koje se prvi put prijave za MOOC završe svoj program. To nije nužno loš pokazatelj za ono što se nudi: zanemarljiva cena upisa znači da se mnogi ljudi upisuju bez čvrste namere da završe kurs. Ali kako provajderi najviše zarađuju of sertifikata koje daju onima koji završe, bitno je imati solidan procenat završetka. Neki podešavaju svoje kurseve kako bi učinili rane faze lakšim za praćenje. EdX je otkrio da se najveći broj odustajanja dešava vrlo brzo, baš kao kad studenti prve godine na univerzitetu isprobavaju predmete pre nego što se odluče kojem će se prikloniti i u njemu sticati bodove koji vode ka diplomi.

Sledeći problem je to što studenti mogu da varaju tako što daju nekom drugom da polaže online test umesto njih. Nemački online koledž, osnovan prošle godine pod imenom The iversity, pokušava da izađe na kraj sa ovim tako što održava lične ispite u prisustvu dežurne osobe. Coursera nudi plaćene servise za potvrđivanje identiteta, koji uključuju praćenje specifičnih načina na koje različiti studenti kucaju na tastaturi.

Online kursevi izazvali su protivljenje akademskog osoblja, koje strepi da će oni ubrzati rezove u broju zaposlenih na univerzitetima. Kada je Michael Sandel, predavač politike sa Harvarda, pristao da održi neka od svojih popularnih predavanja za edX, grupa kalifornijskih predavača ga je kritikovala jer podržava model koji, smatraju oni, predstavlja „veliku opasnost za univerzitet”. Online kursevi, kažu oni, donose rizik od zamenjivanja „fakulteta jeftinim online obrazovanjem”. Ostali strepe da će najviše koristi imati zvezde poput profesora Sandela i da će jaz u novcu i prestižu između kolega rasti. Možda su u pravu: živahni nastavnici uvek su privlačili više interesovanja nego jednolični (Sokrat je predavao na raskalašnim atenskim pijankama.). Razlika je sada u tome što više studenata može da im ima pristup.

Bodovi prema zasluzi

Za sada, MOOC provajderi privlače studente koristeći svedočenja onih koji su stekli njihove diplome i tvrde da im je završavanje programa pomoglo da nađu posao. Mnoge potencijalne studente odbija činjenica da ne postoji garancija da će njihov online trud biti prihvaćen u vidu bodova u smeru sticanja akademskog zvanja. Ovo se sada menja, jer digitalni kursevi postaju sve više isprepleteni sa postojećim programima. Od 4.500 studenata na MIT-u, više od polovine pohađa MOOC u sklopu svog programa. Kalifornijski univerzitet John F. Kennedy, koji obrazuje mahom starije studente, počeo je da prihvata edX MOOC bodove u sklopu svojih diploma.

Međutim, većina univerziteta to još uvek ne čini. Uzrok za ovaj zastoj možda leži u Evropi. Po pravilima koja su osmišljena tako da pospešuju kretanje studenata među zemljama članicama EU, studenti mogu prenositi bodove, prema odluci univerziteta, u bilo koju od 53 zemlje koje su potpisale Lisabonsku konvenciju o priznavanju, „bez obzira da li su znanja, veštine i kompetence stečeni formalnim, neformalnim ili informalnim načinima učenja”. Kvaka je u pristajanju evropskih univerziteta na MOOC bodove, kako bi se oni mogli razmenjivati. „Evropa neće brzo prihvatiti nove forme isporučivanja visokog obrazovanja,” predviđa Santiago Iñiguez, predsednik španskog IE univerziteta. Ima i optimista. Hans Klöpper, izvršni direktor Iversityja, ukazuje na to da je studentima lako da procene kvalitet MOOC-a, pošto su oni dostupni svima na uvid. Kada studenti počnu da ih masovno završavaju i budu želeli da to bude uvaženo, evropskim univerzitetima biće teško da odole davanju formalnog priznanja najboljima od njih, veruje on.

U međuvremenu, druga generacija MOOC-ova pokušava da oponaša kurseve koje nude tradicionalni univerziteti. Georgia Institute of Technology i Udacity su se udružili sa telekomunikacionom kompanijom AT&T kako bi kreirali online master studije kompjutera od 7.000 dolara, koje bi se odvijale paralelno sa sličnim tradicionalnim programima koji koštaju oko 25.000 dolara. Mona Mourshead, koja vodi McKinsey konsultantske poslove u obrazovanju, vidi prekretnicu: „Ako poslodavci ovo prihvate kao ravnopravno, to znači da su MOOC masteri na putu uspeha. Sigurno je da će i drugi uslediti,” kaže ona.

Premda su neke kompanije kreirale online kurseve (Google je, na primer, napravio MOOC o interpretiranju podataka), ipak su etablirani univerziteti još uvek ti koji ih generišu u najvećoj meri. Da bi ih ohrabrile da njihovi najbolji predavači izdvoje vreme za sastavljanje kurseva, online-learning kompanije im moraju dati finansijsku motivaciju. EdX kaže za sebe da je „samoodrživ” ali ne otkriva detalje o svojim prihodima. Chronicle of Higher Education je prošle godine pisao da edX dozvoljava univerzitetima upotrebu njegove platforme u zamenu za prvih 50.000 dolara koje kurs generiše, plus deo budućih prihoda. Alternativni model koji, prema nekim informacijama, nudi jeste naplaćivanje 250.000 dolara za „pomoć u proizvodnji” tokom izrade kursa, plus dodatne naknade svaki put kada se kurs nađe u ponudi. Coursera otkriva samo prihod od sertifikacije – oko četiri miliona dolara od pokretanja 2012, za koju studentima naplaćuje of 30 do 100 dolara.

Neki su imali probleme da od ovoga naprave biznis. Prošle godine Udacity je doživeo nagli zaokret i ocenio da besplatni model ne funkcioniše i da počinju da prodaju online obuku. Premda su internet kursevi znatno jeftiniji nego tradicionalni, oni neće zadržati ambiciozne studente ukoliko ne uspeju da rekreiraju interakciju koja postoji na dobrim univerzitetima. Stavljanje predavača na raspolaganje za digitalne seminare i povećavanje nivoa interaktivnosti mogli bi da pomognu. Mogle bi da pomognu i detaljnije povratne informacije preko interneta. Poboljšanja poput ovih podižu troškove. Raznovrsnija MOOC „ekologija” mogla bi da rezultira različitim cenovnim razredima, u rasponu od osnovnog besplatnog modela do skupljih, specijalno krojenih.

Ovo ne možete da radite online

Univerziteti koji imaju najbolje izglede u trci sa online konkurencijom su elitne institucije sa uspostavljenom vk4reputacijom i malim brojem studenata po profesoru. Ovo su dobre vesti za Ivy League fakultete, „Oxbridge” i društvo, koji, pored diplome, nude i prilike za društveno umrežavanje. Studenti na univerzitetima odmah ispod Ivy League nivoa su osetljiviji na porast cena, jer je manja isplativost investicije. Ovi fakulteti bi mogli da imaju koristi od povećanja udela online učenja, smanjujući troškove, a opet nudeći fakultetsko obrazovanje delom stečeno na fizičkom fakultetu.
Najranjivije, prema Jimu Lermanu sa univerziteta Keane u Nju Džersiju, jesu „institucije srednjeg ranga, koje daju Americi njene nastavnike, srednji menadžment i administraciju”. Oni bi, sugeriše on, mogli u većoj meri da budu zamenjeni online programima. To bi se moglo desiti i sa slabijim lokalnim dvogodišnjim koledžima, mada bi se oni koji održavaju veze sa lokalnim poslodavcima mogli pokazati kao otporni.
Od prvog talasa velikih online kurseva, koji su pokrenuti 2012, negativne reakcije su bile usredsređene na neuspehe i komercijalnu neizvesnost. Ipak, ako njihovi kritičari smatraju da su imuni na MOOC pohod, gotovo je izvesno da se varaju. Dok online kursevi mogu brzo da prilagođavaju svoj sadržaj i mehanizam isporuke, univerziteti se suočavaju sa ozbiljnim problemima u troškovima i efikasnosti, sa malim izgledima da će dobiti više iz javne kase.
U „Ideji univerziteta”, objavljenoj 1858, John Henry Newman, katolički kardinal iz Engleske, kratko je opisao univerzitet u doba nakon prosvetiteljstva kao „mesto za komunikaciju i cirkulaciju misli, posredstvom lične razmene, kroz veliku teritoriju”. Ovaj ideal još je uvek inspirativan u eri kada su opcije za ličnu razmenu preko interneta praktično bezgranične. Međutim, kardinal je izrekao i upozorenje: bez ličnog kontakta, visoko obrazovanje moglo bi postati „zaleđen, okamenjen, ukalupljen univerzitet”. To je ono što novi talas visokotehnoloških online kurseva ne bi trebalo da postane. Ali, kao alternativa preopterećenom, skupom modelu visokog obrazovanja, veći su izgledi da će oni prosperirati nego da će gubiti snagu.

Prevod sa: http://goo.gl/3SJ5sR

 

 

Leave a Reply