Zašto Evropa nikada neće biti Amerika!?

By milica
In Business
Aug 26th, 2013
0 Comments
2057 Views

Izvor: b92 blog, 4. jul 2013.

Autor: tsunade

Bila sam dve nedelje u Americi. Bavila sam se temom bankrota. Sve što mislim o tome, gledaćete u seriji koja će u decembru biti emitovana. Sada sam htela da napišem nekoliko opštih utisaka o stanju američkog ekonomskog duha.

Plima novca. To je ono što se u vazduhu oseti. Ljudi kupuju masovno i mahnito. To se najbolje vidi u ogromnim šoping centrima iz kojih bujice ljudi nadiru s kesama krcatim robom, manje više prestižnih firmi. Pentagon šopping mall u Vašingtonu izgleda ovako:

amerika2

I logično je da se toliko troši jer je sva roba tako dostupna i jeftina. Evo primera: Moje Kelvin Klajn pantalone najpre su koštale 200 dolara. Posle mesec dana one su već pale na stotinu da bi kroz par dana sišle na 50. Poslednja tri, četiri para daju se budzašto, za nekih 20 dolara. I to se u trgovini zove clearance ili closeout. Hronologija pada tih cena nalazi se na etiketi.

Tamo je popust, zaista popust. Nema potrebe da cena robe koju proizvode Kinezi ili Pakistanci izaziva glavobolju i neprijatnost kod prosečnog Amerikanca ili kakvog putnika namernika.

Kvalitetna tehnika nije baš budzašto, ali je i dalje jeftinija makar 30 odsto nego u Evropi. Masovno se zanavlja i kupuje. Ko je imao prilike da udje u njujorški BH Photovideo, našao bi se u čudu, što od ponude što od potražnje.

Usluge su skupe, jer njih, za razliku od robe koja se u nenormalnim količinama promeće, nude Amerikanci, a oni cene svoj rad. Na primer metro karta za jednu vožnju, pričaju Njujorčani, ne tako davno stajala je dolar a sada je dva i po. U restoranima i barovima, nema da se sedi i cevči kafa tri sata nego ima da se jede, da se nešto popije i onda može da se sedi.

Pušenja nema ni u baštama kafića niti u parkovima što smatram sviranjem u usnu harmoniku, ali poštujem. Pristojniji hoteli su skupi, od 150 baka pa na više i obično ne nude doručak.

Snimatelji, montažeri i radna snaga meni bliska, ne ustaju iz kreveta za manje od 200 baka dnevno.
Amerima u poslednje vreme u proseku dobro ide. Nisu dozvolili da im reka (novca) presuši nego su grunuli sa štampanim parama na tržište. Očigledno su svesno izazvali inflaciju ali su spasili sistem. I sada imaju trend rasta.

Da li bi to bilo dobro i kod nas i da li je uopšte primenljivo, ne znam. Možda. Ali par strateških političkih intervencija u ekonomiji, koje naravno idu uz veliki politički rizik, to nam je očigledno neophodno.

Samopouzdanje. Većina ljudi sa kojima sam razgovarala, radno aktivnih i onih koji to više nisu… svi su oni fokusirani samo na jednu stvar: ability to make an income. A sposobnosti (abiliy) su uvek povezane sa samopouzdanjem.

Ne poznajem ni jednog čoveka koji sebe smatra nesposobnim. Čak i oni neuspešni i pogubljeni u prašumi svemira, i oni misle da je neko drugi kriv (država, mama, tata, žena, društvo).

Ali samopouzdanje je onaj opako važan element karaktera koji te tera da u materijalnom svetu izmeriš svoje sposobnosti. To je kao teniski meč: ako te krene u prva tri gema, velika je verovatnoća da ćeš na krilima samopouzdanja dobiti set, a gde je set tu je i meč. Ameri su dobili par početnih gemova.

amerika3

U gradu koji je posrnuo usled pada industrije čelika, Pitsburgu, sada se pojavio čitav jedan sloj mladih ljudi koji koriste prednosti skromnije sredine i puštaju preduzetničkoj mašti na volju. Pucaju od samopouzdanja. Spolni organ im je u stanju permanentnog skoka. Otprilike ovaj rad, ko na slici.

Koncentracija. Od svih sagovornika koje sam pitala da li je Amerika izašla iz krize, samo jedan je bio sumnjičav a svi drugi su oduševljeno potvrdjivali. Taj jedan koji misli da će kriza još dugo trajati, bavi se plesom. Sreli smo se na nekoj džez zabavi na Guvernerovom ostrvu kraj Menhetna. On je u sred bela dana bio odeven kao pravi dendi jer je žurka idilično posvećena 20-tim godinama prošlog veka. Simpatičan momak ali ne i fun zasukanih rukava kao modnog trenda. A to je upavo trend koji ovih dana vlada Amerikom.

amerika4

Dakle, u glavama ljudi, opasnost je prošla. Ali trauma je ostala. Trauma je proizvela stoprocentnu koncentraciju na jobs and bucks koja opet goni na efikasnost. Primer je naša američka producentkinja. Naš je budžet bio daleko manji nego što smo želeli i očekivali. Ona je na tom budžetu radila danima uporno se konsultujući sa nama oko svakog pa i najsitnijeg detalja. Na kraju je predala plan rada koji mi se za te pare učinio nemoguć. Treba li reći da ni cent nije bačen uludo? Perfektna matematika kao posledica velike koncentracije i znanja svog posla.

Takva je nekako i opšta atmosfera. Bulshiting je nepopularan, nepoželjan i neprihvatljiv. Nema bauljanja u moru opcija i neodlučnosti. U tom kontekstu se na Evropu gleda sa dosta zabrinutosti jer je Evropa tržište koje ne bi smelo da propadne.

Lepa reč. Ovo je utisak koji tek posredno ima veze s mojom temom ali ne mogu da ne primetim: Ljubaznost u ophodjenju je sveprisutna. Teoretske šanse nema da se o nekog očešete, da ga malo gurnete u gužvi ili zgazite a da vam se taj ne izvini a onda spontano i vi njemu. U Srbiji sam doživljavala da mi se zbog sličnih stvari načestitaju milosne majke pa tri dana ne mogu da dodjem sebi. I to je velika razlika.
Ako hoćete da fotografišete ljude, nema problema. Rado će vam pozirati.

amerika5

U kafanama i prodavnicama je obavezan ljubazan smešak, nenametljiva pomoć svake vrste, (da li ste alergični na neku hranu? mogu li da vam preporučim neko piće? šta volite da jedete? probajte ove cipele, sada su na sniženju.). Laka konverzacija s kupcem se podrazumeva kao i: have a great day i dodjite nam opet.

amerika6Ne znam šta nas sprečava da budemo uljudni. Znam otprilike šta nas nagnava da budemo večito nadrkani, nabusiti, besni, namračeni i ozračeni. Verujem da uljudnost blagotvorno utiče na ekonomiju. Uvek je lakše dati pare nasmejanom čoveku…. Ali to je već filozofiranje i možda tema nekog novog bloga.

Znam da medju vama ima više onih koji mrze Ameriku od onih koji je vole. Na neki način trudim se da taj stav razumem. Ali ne bi bilo loše da baš ti najveći mrzitelji nekako skoknu preko bare. Jedno je spoljna politika. Sasvim je nešto drugo ordinary life. Gledajući njihov život, razgovarajući sa običnim svetom, prosečan Srbin može svašta nešto korisno da nauči od prosečnog Amera. A sve se izgleda svodi na ono što se tamo zove: mindset.

amerika7

Leave a Reply